Nove borbe : roman iz Istre

96 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

ја старога попа са двије, три медене, па ће све бити добро., Али...

— Охо! продика!

— Ви сте жене...

— Што смо жене 2

— Сад ћеш чути... Овамо!

Дохвати је за руку и поведе у собу, у ону своју, како је оно називаше, „хисторичку собу“.

— Ту сједни! — показа јој руком столицу, а он сам узе да шета по соби.

Олга завали главу, спусти понешто оне своје дуге трепавице, и гледаше на њ некаквим обијесним, насмијано-лукавим погледом. А старац се узалуд на-

_презао, да изгледа што мрачнији. . Уједаред стаде, а онда подигну глас:

; — Ама, што си оно напртљала оној јадној госпи Тонки 2 :

— Зар је била у васе — тргну се дјевојка и подиђе је извјестан немир.

— Све" ми је исказала...

— А виг 5

— Да си ми била ближе, чула би... Ама је ли оно била паметр

Ако јој је рекао, да оно није онако — побоја се Олга и одједном јој лице доби израз немирне забринутости. |

— Нешто сте јој реклиг

Поп је посматраше скрстивши руке на прсима.

Она коракну према њему, па ће му узбуђено:

__— Велечасни, не мучите ме... · Старац потресе главом.

— Питам ја тебе: је ли оно била памет2

= Молим вас... кажите ми само, што сте вињој..

— Што сам ја њој Хоћеш да ти кажем Хоћеш ли да ти кажем — заинтачи он неким чудним гласом и с некаквим још незграпнијим кретњама, које су дјевојку неочекивано нагнале на неодољив смијех.

— Хоћете ли да погодим2... узе га она сва ра"досна за руку. - - |