Nove borbe : roman iz Istre
96 ВИКТОР ЦАР ЕМИН
ја старога попа са двије, три медене, па ће све бити добро., Али...
— Охо! продика!
— Ви сте жене...
— Што смо жене 2
— Сад ћеш чути... Овамо!
Дохвати је за руку и поведе у собу, у ону своју, како је оно називаше, „хисторичку собу“.
— Ту сједни! — показа јој руком столицу, а он сам узе да шета по соби.
Олга завали главу, спусти понешто оне своје дуге трепавице, и гледаше на њ некаквим обијесним, насмијано-лукавим погледом. А старац се узалуд на-
_презао, да изгледа што мрачнији. . Уједаред стаде, а онда подигну глас:
; — Ама, што си оно напртљала оној јадној госпи Тонки 2 :
— Зар је била у васе — тргну се дјевојка и подиђе је извјестан немир.
— Све" ми је исказала...
— А виг 5
— Да си ми била ближе, чула би... Ама је ли оно била паметр
Ако јој је рекао, да оно није онако — побоја се Олга и одједном јој лице доби израз немирне забринутости. |
— Нешто сте јој реклиг
Поп је посматраше скрстивши руке на прсима.
Она коракну према њему, па ће му узбуђено:
__— Велечасни, не мучите ме... · Старац потресе главом.
— Питам ја тебе: је ли оно била памет2
= Молим вас... кажите ми само, што сте вињој..
— Што сам ја њој Хоћеш да ти кажем Хоћеш ли да ти кажем — заинтачи он неким чудним гласом и с некаквим још незграпнијим кретњама, које су дјевојку неочекивано нагнале на неодољив смијех.
— Хоћете ли да погодим2... узе га она сва ра"досна за руку. - - |