Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 97

Поп Фране слеже раменима и сасвим разоружан прихвата:

— Шта сам хтио 2 Дошла амо сва сретнаи блажена... А ја ето нисам имао срца,..

— Но, то сам и слутила, — климну дјевојка, сва раздрагана. — У вас је душа златна... — Па се саже и пољуби му руку. |

Он се отимаше.

— Виђећемо, што ће на то онај горе... А ти ми се више у то не плети. Гријех је...

— ја бих рекла, да није, јер...

— Пет! Више нећу ништа да чујем... Виђи ти

ње! Сада ће ту она мени да попује! ...Ајде, сједни, па ми причај, што те то донијело кући овако, прије времена.

— Позвали ме... Али још је увијек слиједила ону своју мисао, па · ће, спустивши се на столицу:

— Весела је дакле била госпа Тонка 2! И Богу ће бити мило...

— И опет. Рекао сам ти...

— Хоће, зацијело. Та ви сте јој сами једном

рекли: — Бог је добар, госпа Тонка! — Премало сам рекао... — Све сте рекли, све, све, све... — запљеска

она рукама, а лицем јој заигра нека необична радост.

— Али, доста! Позвали те, а зашто 2

— Прави разлог не знам. Отац вели, да је живот тежак. Ја то вјерујем, али свеједно држим, да се иза свега тога нешто крије. Ви сте наш давни пријатељ, па вам могу и ово рећи: — Нисам ја нашла нашу стару кућу, како сам је оставила. Ни отац није више онај, који бијаше прије, ни Марија ни...

— А није више ни начелник...

— Да, и та нагла оставка... Знам, нешто се скупило над оне моје људе... 5

Умукну, обори главу и снужди се.

— Видиш, то сам и ја примјетио. Има нешто на срцу мој стари Дујам, има... Но да, — махну убрзо руком, као човјек, који хоће од себе да отјера не-

(