Nove borbe : roman iz Istre

– - _ ВИКТОР ЦАР ЕМИН · 7

јако размакле, а обилна, готово сасвим бијела брада отскочила дубоко на прси.

Дуго се колебао, најзад се накашља и промуца:

— Бал-до... |

Напрегао се, дау ова два слога источи што више печали и горчине; кад тамо, све се расплинуло у нешто мекано, болно, готово у грчевит женски јаук. Али, Балдо, у очекивању неизбјежне олује, што се имала да изручи на њ, изви наједном главу и отресе. · _— Чуј!... Овако се више не може... Дотужило ми, јест Бога ми! — дотужило... |

Лупи шаком по столу, устаде и пође одајом.

Старцу се на рукама згрчили прсти.

— Мене је убило, па се устежем — — а ти...

Сад је и у њему почело да кипи:

— И ја бих могао да будем груб...

— Имао сам већ згоде то и виђети и чути.

— Нећеш више! ј

— Хвала Богу! Е

— Нећеш! — јер за оно, што си ти урадио, нису псовке, нису грдње, већ ланци.

— То си ми већ рекао.

— Робија!

— Ито — —

— Лупежу! Разбојниче! — завришта Дујам сав изван себе.

— Ито— — ито — —

Балдо се узврпољи.

— Све си ми већ рекао, све — све — све...

Због тога нисам хтио ни доћи, кад си ме звао.

— Зато сам ево ја дошао...

— Да ме псујеш 2 |

— Да те питам: што је теби скривила ова моја старост, да је тако газиш и тргаш2 И да те питам: ко ће да одврати од ове куће све ово ругло и срамоту 2 Ког Ког

Сва се старчева срџба и стрепња и гроза прелила у ово патање. И као да га то стало силнога напора, завали смалаксало главу у назад и ушута.

Вани је киша ојачала. И вјетар је на махове дувао.

ПОЕНА ЛОШИ ПИЈЕЈИРАИЋ