Nove borbe : roman iz Istre

сва а пада летео адезиа а ЈЕ Бо

НОВЕ БОРБЕ 5 107

накривио лице на своју обичајну поругљиву гримасу па се све нешто цери и кеси. Дујам осјети да га је нешто ујело за душу. Једним се махом трже од прозора и сав немоћан прислони се уза зид.

— Ругају ми се, — застења и нови му вал стида запљусну лице. Некаква мјешавина презира и зловоље над самим собом разли му се у грудима, а на махове спопадало га нешто, као да би радо треснути собом некуда, гдје би се све то имало у час да заврши. Али такво што тражи снаге и одлучности, које сад у њега нема, каошто је не бијаше ни малоприје, кад га оно напало, да оним људима истресе све у лице, а он се повукао и подвио реп као застрашено пашче. Да, умало те није и пузао пред њима... А час је био згодан, као наручен, требало је с оно прљавштине на двор, па нека суде. Овако ће морати себи сам да суди, да оптужује себе и своје млако, кукавно срце. А то ће трајати и издирати крв и- мозак...

Осјећао се ванредно пониженим, што се пред њима морао да претвара. Ријечи: „Кад већ то од мене тражи јавно добро,..“ палиле му и сада образе. Како је све оно било лажно и мрско! А биће тога још; комедија је тек започела... А свему би био крај, да је имао одважности рећи: — Мој зет је покрао опћинску благајну И.... Ту се стресе и мисао му се прекиде као жица. У ломљави, што му је од тога зашумјела у глави, чуо је громке и реске пријекоре оних истих људи: — А гђе су ти биле очи2 Како си могао да пушташг Крив си, крив! — шибало га у можђанима, да је мислио, прснуће му глава.

— Нема излаза, нема... Ни спаса!

И тако ће недјело остати у њему закопано. Он га већ носи у грудима, гдје у облику небројених нити пушта корење на све стране. А те ће нити сапињати и давити у њему истину,- у њему, човјеку кога је све славило као поштењака адамантног значаја, јунака челична и племенита, правог народног витеза. Па ето, у што се изроди то његово „витештво!“... А да рана јаче закрвави, дошло му у памет, како је