Nove borbe : roman iz Istre

106 | ВИКТОР ЦАР ЕМИН

којством, то је, што га је натјерало на онај корак. Па онда, ако се добро просуди — опћина треба нових "сила, снажнијих, полетнијих... док је ону истини слаб и — никакав...

У један глас навалише сва тројица на њ:

— Штог.. Има у тебе снаге и срца, а што је главно, искусан си и разборит као ико од нас.

— Једини си, коме неће на корману задрхтати рука!

— И који неће изгубити „бусуле“.

Док-су ови нешто од шале а нешто од збиље ударили у такове и сличне похвале, Дујам је непрестано ћутао. Оборио главу и сав се сажео у раменима и у тијелу као човјек, који хоће да покаже како је ресигниран и на жртву приправан...

— Примаш лиг — јави се опет Белинић,

Лагано и тешко расклапаху се у старца очи, он проусти мукло, отегнуто, као да жали за сваком словком, што измиче, а не може више да је дохвати и натраг повуче:

= Кад већ то од мене тражи јавно добро...

— Живио! кликнуше сва тројица, док се њему под тјеменом разбијали ледени валови стида и срамоте.

— Евала ти, — ухвати га Белинић за руку. — Знамо ми стари „патриоти“, што нам је дужност... Виђећеш, како ће наш свијет, када то чује, скакати од весеља !

— И како ће се она нагрда од Содића гристи... додаде капетан Марас.

— Пуцаће од једа — блажено. се осмјехну Филинић. „Депутација“ се мало затим опрости и изиђе шутећи на улицу.

прозора своје собе пратио их је Дујам. Видио их је, како се лагано мичу, како од часа до часа постајкују и све се испод ока погледују. Филинић некако узвинуо свој дуги нос и све некако постранце жмирка на своје другове. Марас се некако чудно стиснуо у плећима и закопавши главу дубоко између рамена само се надимље и црвени, док је Белинић