Nove borbe : roman iz Istre

410 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

нића кап, као да је неко на њ из пушке одапео. А најљепше је, што нико право не зна, зашто се толико злобе. Ја држим, да им је то у нарави. Враг један, сотона други: такви су они!

Балди би досадно. Још му једном дозва у памет своје пређашње препоруке, па се онда некуда изгуби. Цијели тај дан осјећаше у себи неку ванредну раздражљивост. У уред није ни завирио, у кући није могао наћи мјеста, а ни вани. Главињајући тако под мрак набаса изненада на Јадра, сина стрица Срићка. Јадре, сељачина здепаста и припроста, већ га из подаљега поздрави весело и пријатељски. Доброћудни је дебељко држао, да му то право даје старо пријатељство, што га Дујам већ кроз толике године изказује његову оцу, давном борцу у редовима народним.

— Ђаво те однио! — било је већ Балду на уснама, али се некако устегну. Ману хладно руком на поздрав и крену даље.

А Јадре за њим:

— Ама видите ли среће! Како да сам знао, да ћу вас ту срести...

— Други пут, у уреду, — одврати Балдо доста тврдо и непријазно. _ -

А Јадре и опет за њим:

— Не води мене овамо никакав посао, шиор Балдо. Отац ме шаље с поруком...

— За мене2 — упита Балдо не промијенивши гласа. Е ___— За шиор Дујма. Свеједно. Наш стари сав вам је као без главе, откад је оно' шиор Дујам дао оставку. Мира нема ни по дану ни по ноћи, већ непрестано уздише: — Ајме, камене ли нам среће! Сад ће сви на опћину као гаврани. Разнијеће нам је. За Бога, људи, не дајте!.. Старац је, шиор Балдо, па му је тешко... |

Док је Јадре говорио, изражај се на Балдову лицу нешто смекшао, као да су сељакове, ријечи почеле у њему да буде већ и неко занимање. Он стаде,

То учини, те и Јадре настави: