Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 11

— И ето, пало то староме оцу на душу, па све нагађа, како би се поправило. Сад чујте, што га је јутрос напало. Навуко на себе оно своје недјељно и

вели: — Јадре, идем у град. — Куда ћете, зло вас не виђело, тако климав и слабачакг — у чуду ћу ја. — Пусти. вели он мени. Ја морам... Не иде више

доље, како би требало... Идем у шиор Дујма. Ваља да ми обећа, да неће дати опћине из руку... Много смо се борили за њу. Ваља да обећа — Навалио на њ ја, навалила ми жена, навалили сви укућани:

— Није то, ћаћа, за ваше ноге! Што би свијет, да вам се, Боже сачувај, штогод путем догодиг Ма ето, што вам ја то све причам: требало је времена и муке, док смо га наговорили, да се не миче. Да, али морао сам му обећати тврдо, да ћу још данас у град, у шиор Дујма, и у његово га име молити, како сам вам оно реко...

Балдо је и ту, и у један мах, прозрео све, што "би могао да избије од тог старца, који му се ето сам намеће. Подиже очи на Јадра, па ће му као човјек, који је већ изгубио сваку наду:

— Неће помоћи! Молили га и други, па ето заман. Дотужило му, вели, а уз то га и силе оставиле. Што ћемо Године брате, године...

— Па и јест тако. Него... оно... да му припоменем... — Не би користило.

— Куку мени, када то моме старцу дојавим. Навалиће на: мене: — Видиш, рећиће, мого си ме пустити, већ бих ја знао, како да удесим.

—_А ко знар — погледа Балдо к небу и учини, као да себи говори. — Ко знаг Даје сам стари Срићко дошао, па му онако мало напоменуо оне негдашње старе борбе и страдања... можда би га колико и угријао... не велим...

— Ех! — почеше се Јадре иза уха, — то је, што вели и наш стари. Ако икога, то да би послушао њега.

— Видите ли2... Да сте га пустили...