Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 127

је већ отприје знала, шта се одиграло у Вијећу, па је сва сретна и блажена ишчекивала тренутак, да загрли свога драгога слављеника први пут након то" лико времена да види у његовим очима нешто среће и спокојнога задовољства. Кад тамо, он се вратио сав потиштен, као човјек погођен у срце. У лицу блијед, а очи му упале још дубље, усне се непрестано грчиле а руке тресле. Код обједа не окуси ничег, него се нагло дигао и отишао у своју собу. Нијеми јој је поглед тражио разјашњења у Балда. Он је међутим и даље мирно јео, и тек у неке рече:

— Биће, да га је потресло...

Изрекао је то немарно и тако сухо, да је то дјевојку управо немило узбудило. ИМ тргло се нешто у њој, и од тога јој наједном постаде мучно и очи јој _ заблисташе од суза. Кад није више могла да издржи, диже се и замаче у своју одају, гдје је остала све до вечере.

Са сусједних прозора заблистале у ноћи прве свијеће. Готово у исти мах дође поњу Марија с малом Цвијетом и позва је, да изиђу видјети ту нову славу старога. оца. Олга ју је слиједила муче и несвјесно; гдјегдје би пролазећи измеђ свјетине ухватила по коју подругљиву, али јој није досезала ни тражила смисла. Тако дођоше до госпође Тонке, гдје су и стале. Ни пријатељски разговор, ни хвале, којима јој стара госпођа обасипаше оца — ништа није могло да растјера мрак, што се накупио на души

ојађене дјевојке. Оно пак у Петрову погледу и гласу још јој и повећа немир и нестрпљивост.

У неке се јави мала Цвијета.

— А гђе је татаг Идимо тражити тату...

Она је то понављала без прекида и никако да је примире. Није било друге, већ устати и изићи.

— Да их мало пропратимог — окрену се Тонка сину. — Успут ћемо виђети, како гори... |

Изиђоше. “7

— Поздравите ми Дујма и реците му, да му се радујем— довикну за њима капетан Јуре,