Nove borbe : roman iz Istre

126 ___ВИКТОР_ЦАР_ЕМИН

њ толику ватру, да је сиромашак још дуго у кревету слао до ђавола и опћину и начелника и расвјету и сву проклету политику.

„..Свјетлије бијаше у гопође Тонке. На кући јој ни педља сјене. Сви прозори пуни свијећа и разнобојних лампиона. Туда пролази највише чељади; неки се и заустављају, да госпођи честитају како је то лијепо удесила.

Дошла и Олга са сестром и малом Цвијетом. Капетаница их весело дочека, поведе у кућу и подвори. Разговор се, каошто бијаше и наравно, кретао око догађаја данашњег дана. Капетан Јуре, стари поморац, чупаве, сиве косе и браде, црномањаст и окошт, десио се јутрос случајно на „галерији“, па све чуо и видио. А знао човјек и приповједати, те је домаћица слушајући га не једанпут потегла рукав према рамену и показујући другом руком гб лакат говорила:

— Хоћете ли вјеровати2 Мене још и сада подилазе срси... Добри, стари Срићко !

— Но да, стари је исказао, што је свима нама било у памети. А говорио је, ваља рећи, као да чита, Евала му! А, Петре2! — подигну капетан Јуре очи на сина. 6 :

Петар, коме је мисао била као отсутна, тргну се нагло и проусти: -

— Свакако... свакако...

И заћута. Тон, којим је то изговорио, одјекну живо у дјевојчиној души. Она подиже главу и погледи им се састаше. Трајало је то само један час, али и тај тренутни блијесак бијаше довољан њеном женском оку, да у свом муњевном лету ухватч немирну сјену, што се повлачила негдје дубоко иза младићевих стиснутих зеница. Како јој је душа пуна била бриге ради оца, јави се у њој мисао: — Можда ће он знати штогод 2... |

У ње је из дана у дан расла жеља, да раскине копрену, у коју јој је отац обавио тајну своје туге. Данас, у часу, кад се је стари начелник вратио из Вијећа кући, та је жеља постигла свој врхунац. Олга