Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 167

Дујам ћуташе.

— То што сада долази, — прихвати капелан, могуће је, да у први махи не схватите, а не би било чудо; да вас и коликогод жацне, а можда и огорчи.

Набране се старчеве очи стиснуше. Капелан настави.

— Не знам, како ви судите, али држим, да је у ово посљедње доба оно, како бих рекао, пренапето, искључиво родољубље изгубило немало од свога пређашњега чара. Није ни чудо: осјећај домовинске љубави није Бог зна како прирођено и дубоко усађено чувство, нити је то какав, рецимо, особито јаки императив људс«е душе. Нема сумње, да нам је земља, гдје смо се родили, мила над све друге, и да је прилично схватљива мржња против оних, који раде, да нам је отму. И баш та мржња против туђинца била је заправо и језгра свега нашега дојакошњег родољубља. Као људождери подавали смо се том грубом пориву и држали смо, да највише воле домовину они, који највећма мрзе туђина. Мени је такво „родољубље“ мрско, јер се противи науци и вољи божјој. ја сматрам цијели свијет, а по том и ову земљу, домовину свих људи, јер су сви људи за мене један народ, колико се, наравно, подвргавају заповјестима божјим и одредбама наше једине и праве цркве. И коликогод је мени мио мој брат, мој најближи рођак, толико ми је драго и инородно чељаде, само ако је задојено узвишеним начелима, што их исповиједа наша света црква.

Дујам се нестрпљиво трже. Сјетио се, како се капелан с Вениеровима лијепо гледа, и би му, као да му је нешто синуло у глави.

—_ Ако сам вас добро разумио, рече, вама је данас свеједно: бити уз нашега човјека или уз тубина, који нас је до јуче затираог

Управитељ одговори мирно и не макнувши се с мјеста:

— јест! Тим више што је опасност тога затирања хвала Богу минула. Па и да није, ја као Хри-_ стов свећеник морам стати само уз оне, који ће