Nove borbe : roman iz Istre

12762; ВИКТОР ЦАР ЕМИН

то капелану под нос... А није... Но ето напасти!.. Што да урадимо Узео сам брате, паре, придодао нешто свога и предао оној несретници. Сад ће гракнути на мене и рећи: — Поп Фране подупире неморал!.. И тако никуд из тога шкрипца!... Пиј!.. Кликну старац видећи пријатеља како се покуњио.

Куцнуше се опет.

Од страдања посљедњих дана отањила Дујму крв, па га већ ова прва чаша разиграла. Доходило и њему, да се истужи, изјада. Већ му се отварало срце, и сва му је биједа хитила к језику као од жеље, да јој одлане. А како га је поп Фране непрестано нуткао да пије, тако је у њему све већма понестајало снаге, да повјерљиву ријеч удуши.

=— тогод дошло, — јави се он у неке, — ми ћемо попе Фране остати пријатељи. Ако и настрадам, ти ме, знам, презрети нећеш. Зла је срећа слијепа, као и смрт: гђе дохвати, тамо и обори, и човјек је готав! —

Ту му се мисли стале да крижају, и кидају, а губиле свезу и ријечи, што се сада ређале, несувисле, смућене и чудне, а то све под ударом топлог вала, што му је сунуо у главу.

— Штогод дошло — заинтачи, — ја ћу рећи: Свладали ме, и ја запао у то... Не својом вољом. И нисам, нека Бог суди. И рећићу: — Не вјерујете лиг — Ево ме: каменујте! И бијте и ударајте!... Живо!... Свеједно, кривац сам и слијепац и.. -

Поп Фране гледаше га у чуду и као у некакву страху. Дујму се разгорила глава. Он настави успаљујући се све већма:

— Штовање сте ми отели... вратите ми покој... Исцерили сте на мене зубе, загризли сте ми у срце... Гризите, ђаволи!... Не браним се.. Што ћу сам против вас!.,. Ено грдне оне птичурине!... И она се враћа... И она хоће да кљује... Содићу! Твој је час: ужива)! удри!... | ок ,

Скочи нагло на ноге; очи му се, крваве, сулудо избуљиле. Устао и поп Фране. Сав се упрепасти и пруживши спрам њега руке, завика: