Nove borbe : roman iz Istre

174 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Три вечери узастопце вребао је и на зими и на киши у шумици ниже Вениерове виле, али без успјеха. Четврти дан сазнаде, да је капелан готово свакидашњи гост у Вениерових, да се у њих чешће задржава и до касне уре у ноћи и да је према томе шумица постала сасвим сувишна. Балдо није више знао коме свецу да се обрати.

Што је пак најгоре, млади се управитељ управо журио, да покаже своју снагу. Узверао се два или три пута на Брда, окупио око себе људе, запоповао им, па пошто их добро нави и с десна на лијево и с лијева на десно, даде им рочиште у некој од познатијих гостионица у граду. На тај, како га он назва, табор, похрлио и Содић, а повео и Баришу и цијелу своју друживу: „све саме вјери и цркви одане пријатеље и горљиве вјернике“, како је неколико дана затим писала „Га Гисе“, угледни полузванични, диецезански лист. На скупштину дођоше и млађи. Њима се придружише и социалисти, па је с тога дошло до сукоба. Али скупштина је са свим тим прошла на велико задовољство новог управитеља: она је забиљежила његов први, потпуни успјех. Оно што су ондје износили млади противници: Петар, Барић и други, о слободи савјести, о побједи напретка и истине, то је можда још највећма и придонијело оном његовом успјеху, јер се свијет управо снебивао над „дрским смионостима“, којима се млади људи разметали. Најжешће је грмио Содић.

— Нека ђаво носи вас ивашу слободу иа свјест и напредак. Ми ћемо остати какви смо: вјерни синови наше католичке и. апостолске цркве, а вама, не будете ли мировали, разбићемо губице, и у море с вама као и с мачкама.

Навалили и други:

— Хоћете, да нам отмете вјеру!...

— Хоћете ли да губите душе, а вигубите своје...

— Погани!

— Товари!... истресе Бариша ријеч, што му прва налеће на уста,