Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 175

још право не дорече и већ се око њега сави клупко. Наста гужва, рвање, галама. Стоји вриска и запомагање женских; граја и борба мушких; ту паде псовка, тамо се обори шака, негдје зациликну стакло, тамо запраска дрво, одлети столица, па јекну јаук и стењање. У то се испе на сто онизак, исушен, нешто нагрбљен човјек, одјевен у радничко одијело са широким шеширом на глави, онај исти, што га је Балдо на своме походу у мајчино село видио да излази из крчме. Испријечио се човјек на столу, па: закријештао, колико га је грло носило:

— Живила интернацијонала! Пролетарци удружите се! Доље капитализам!

Из сукоба изишло и неколико рањених, а међу њима и Петар Меденић. Столица га погодила таман у главу, наврла крв, и он се у час обезнанио. Капеланови људи климали главом и говорили:

— Нека му је! Бог је тако хтио!

Вијест о догађају пронесе се убрзо мјестом. У тили час цијели се Ловран нађе на улицама. Гласине се у један час разнијеше, да је Петар смртно рањен, па чак да је-већ и подлегао. Некаква страва ушла у мјесто ненавикло на крв. Људи се бојали дигнути глас! Тек некакво придушено мрморење, као поклопљено нечим тешким, дизало се из свјетине: чинило це, као да негдје дубоко под пећинама клокоће море.

__ Попут смртнога хука одјекну тај шум у души Дујмове кћери. Без сузе, готово и без иједне жалне ријечи сруши се она оцу у наручје. Он не каза ништа. Из њених наглих и претрганих уздаха, из бљедила на лицу, из дрхтаја младога јој тијела, разабра све што се у њеној души ломило.

— Можда није толико зло.... Идем до Тонке... Виђећу га... — умиривао је отац.

Усне су шутиле, али су јој лијепе, необично преплашене очи говориле захвалношћу. Дујам одеи домало се врати.

— Луди свијет! Од мухе ће начинити вола, говорио он, као да се љути, а онамо му очито 'од-