Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 179

грије. И он се окрену њима и сретним обртом мисли пређе на њихове јаде и невоље. Горане је то погодило, и њему је од тога ријеч постајала снажнија и

заноснија. = Доба је, — викну он, — да се и том нашем

малом пуку олакша бреме живота... Ми смо у том обећали у вријеме наших борба. На нама је сада, да · задану ријеч искупимо.

Горани запљескаше живље, а њему се нагло откину приједлог, да се гробље прода... А да претекне олују, што се већ дизала, заврши:

— Продајмо, да помогнемо народу, да ојачамо нове нараштаје, који ће опасани другачијом снагом искупити временом не само онај сићушни педаљ наше земље већ и...

Више није могао. Заглушна вика, што је проломила салу, прекиде му ријеч и он замукну.

— Интшригантши! — грмио Содић. — Нуди вам се мито и зато хоћете да продате. Искариоти!

За њиме заредаше други:

— Ми нећемо на себе клетве наших мртвих !

— Нећемо, да им се дира у кости!

= Не дамо гробља!

— Оно ће бити наш перивој. Онуда ћемо се ми разговарати с нашим покојницима.

— А ми ћемо дотле по гудурама ломити вратовег — загрми један од горана.

— Нисте их сломили досада.

— „Ни другим брђанима није боље.

А горани у један глас:

— Или сте ви од нас бољи! Нека се прода!

— Не дамо!

— Нек се гласује! Ми хоћемо!

Час је био одсудан. Дујам разабра, да му није губити времена. Сред заглушне буке понови свој приједлог. Неколико се руку диже... Он их преброја: један глас више... Горани запљескаше, други заурлаше, настаде пакао. Грозничавом руком дограби Дујам шешир, прогура се до врата и у час се изгуби.

125