Nove borbe : roman iz Istre

180 | ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Тај је његов бијег био пропраћен разним погрдама. Неко викну:

— Издајица!

(Содић се дерао:

— Искариоте!

Бариша потрча за Дујмом и на вратима добаци пријетећи му објема шакама:

— Чекај, враже стари! Какогод ти нашим мртвима тако ће и они теби!

Кад се мало иза тога вратио кући, Дујам уђе равно у своју собу, свуче се и леже. Било му је, као да га је неко избио: у ребрима осјећао бол, у рукама и ногама немоћ, сусталост и неку дрвенасту укоченост. На махове спопадала га и некаква лагана несвјестица, неко сумртвило, а кад би му се чело нешто јаче разгорило, откинула би се из сухога грла и по гдјекоја ријеч тамна и бесмислена.

До узглавља му је Олга. Не скида с њега очи и не миче се. Ни ноћу га не оставља сама. На лицу јој је дуготрајно бдење усјекло дубоки траг, очи јој набухле и мутне. Но најгоре јој је, кад мора да слуша оне чудне, неповезане ријечи. Гако је билои прошле ноћи. У одаји било све тихо, тек је вани шумио вјетар... Старац се уједаред трже, очи му се зацаклише, ужаснуто му се лице згрчи: |

— Ено их, долазе!..

Олга врисну; њезин глас прену га из мртвила, он је погледа дуго, као забленуто, па проусти стењући:

— Оно гробље. Лијепо наше гробље!... -

Њу је болило, што јој је отац ради те продаје навукао на себе толику омразу, али то је она пред њим крила, шта више, у неке је покушала, да његово поступање и оправда.

— Наши покојници знаду, да вас на ту продају не нагони никоја друга мисао, осим да помогнете нашим људима и њиховој дјеци — говорила је она гласом топлим и пуним утјехе,

Тиме би га и не хотећи ранила и он би изновице западао у оно својг бунило.