Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 188

— Нене хтјети... рече она, а глас јој задрхта у _ тишини одаје. -

— Хоће! А што је до: нас, ја имам већ своју основу. ја ћу отићи одовуд било камо, у који град, рецимо у Трст, или гдје друго. Отићићу сам без тебе и дјетета, потајно. Два три дана послије тога питаће гдје сам. Ти ћеш му онда одати све. Мала плачна

сцена и.:.

— Балдо, — прекиде га она, — је нећу моћи... Отац ми је... — Хоћеш — виђећеш! Новац треба да остане

нама. Предати га, значило би пререзати себи жиле, а ја хоћу да живим, с тобом и с дјететом... Стари Бе можда у први мах креснути штогод, грдиће ме и псовати, али ће се затим већ умирити, хоће. Пристао је у ово посљедње вријеме на много што, попустиће и сада. Ја ћу пак у граду отворити какав посао, школовати дијете и одгојити га на градску, нека зна, што је живот. Па и мени је већ до грла овог загушљивог зрака, ове сеоске мизерије. Ту више нема ништа, што би ме држело. Јуче ми је, ето, и мати поручила, да је све своје дала сусједу Томашу, а он да је обећао бринути се за њу. Шта да тражим туг Чему да се надамо У град! У живот!

На те ријечи зазујала је и у њој нека нова жица. Њени су је звуци заносили и против њене воље, и ма колико јој се страшна чинила Балдова намјера, слика великог града толико је омами, да није налазила ријечи, којима би му се одупрла.

Након одуље шутње он се и опет јави:

— Крећем већ сјутра. У зору, да знаш.

Марија се стресе, али не каза ништа.

(Он учини како је наумио: сјутрадан у зору покупи се и оде опрезно и тихо.

ХУМ.

Старом се начелнику журило, да са себе стресе јарам, што га не само тишти, него га попуг усијана гвожђа жеже. Већ има и спремно- писмо, којим моли Вијеће, да његову оставку прими до знања, тек би