Nove borbe : roman iz Istre

— НОВЕ БОРБЕ 189

Нешто свјетлости ули јој у помрачену душу мисао, да Петар не би био онако одрешито иступио у обрану њенога оца, да је ма само штогод слутио. Не би, зацијело! Но и та мисао убрзо ишчезе под ударом новог очајног питања :

— А шта ће пак сада, кад сазна

Сва се згрози, у прсима јој замрије дах и она осјети још јачу потребу, да похита онамо, да му она. прва искаже сву ону ужасну истину, сву ону мрску срамоту и... Но — а што ондаг Ако се он на све то згади, па ако и он омрзне на оца и на њуг

Неко покуца на вратима. Она се трже и пође да отвори. Био Јошко, отјерани звонар, старац сухоњав, мајушан и пун бразда на обријаном лицу.

— Ово шаље наш господин — проговори и пружи према њој своју, поцрњелу, намежурану руку. (Оно наш, нагласио је нешто јаче, да покаже, како још увијек не познаје другог „господина“, осим попа Франа.

— За оца — упита она и узе писмо.

— За шиор Дујма, да. — Било их је више, можда којих двадесетак. Једно бијаше и за капелана, али ја сам нашем господину одсјекао: — Прије у јаму, него преко његова прага! И тако га је однијела Марта. И нека је! Ја не бих, ни за живу главу. Нека зна!

Старац гужваше неко вријеме у рукама капу, а потом полако рече:

— ја знам, што би хтио наш господин, али боље би учинио, да се крсти вука. Јер оно су све прави вуци, као да су сад на из горе утекли... Познам ја њих... Содић... Има у њему више злоће, него у мору соли. Знате ли, што ми је одбрусио2... Реците ви попу Франу, да је касно послије подне к миси, и што је у торби у торби је... И ако кацелан и ја и други наши пријатељи и дођемо, нека нико не мисли, да ће нас купити чашом своје слатке „малвасије“. То ми је ето рекао. Па да се нашему господину не чудите, што позивље оваку чељад! Отрова, "отрова. као бих ја њима, а не „малвасије“ !