Nove borbe : roman iz Istre

36 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

— Ја видим зло — спусти младић глас. — А видим му и легло. Ено га...

Нехотице погледа Дујам правцем младићеве руке.

Сучелице, изнад кућних кровова, губио се у ваздуху поцрњели, оштрљати шиљ с крстом на врху.

— Звоник — — отме се старцу.

Петар Меденић спусти руку. Начелник у први мах не схвати нашто младић циља, већ се у насталој шутњи сјети Балдових ријечи: — „Ти си се одмах утаборио под својим звоником...“

Међутим младић узе да објашњује:

— Ви не видите зло, но ја га већ гледам, како плете своје црне мреже... Капелан... — надода нешто тише — његов је сада час, а поље широм отворено и слободно... Е

Дујам је ћутао. Нешто види и он сам и осјећа, како су однекуд измиљеле неке сасвим нове силеи како једне вуку овамо, а друге онамо... Очито је, да има нешто у ваздуху, што се више не да крити... Но шта да каже, кад има још горе... кудикамо горе 2...

У то уђе у уред нека жена и затражи некакву исправу. За њом слиједили други и тиме бијаше крај разговору.

Петар је вршио свој посао с неком особитом олакшицом. Одвалио је са себе онај камен, што му је лежао на срцу, и тако је он и сада могао да држи своје чело високо и да старцу гледа

равно у очи, онако каошто је навадан гледати и

свим људима и стварима, јер је о свима и о свему.

имао своје самостално, устаљено увјерење. Много је, истина, прочитао, али откад је почео зрело да мисли није лако примао готове догме, па ма с које стране долазиле. О свему хтио је да има свој властити суд и кад би се у њему тим путем утврдило какво увјерење, он би га се тврдо држао и није било силе, да га оданле макне. То што се, на прилику, његова мати у себи гризла, што није отишао у попове, одбијао је он у ону мрежу сујеверја, у којој се толико свијета немоћно праћака, и био је тврдо увјерен, да се та мрежа мора да кида, Капелан је међутим ра-