Nove borbe : roman iz Istre

74 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

терија, о којој је Белинић кроз онај свој обилати, већ добрано пожутели брк нешто натукнуо. Неко да је бајаги опет видио капелана с Вениеровом нећаком, — у ноћи, горе иза капелице, гдје је шума најгушћа...

— Добро би било с тиме у новине... онако мало увијено нека народ види. . .а, Балдор

— За коју фајду! — рече овај. — Да народ на своје голе очи види — не би вјеровао... Па и сам Бог да сиђе снеба и да то прича, не би "му вјеровали, јер прави и једини Бог данас је он, капелан: што он каже — то је свето писмо. Да вам га је само било чути и видјети јуче у гори!..

__Како су наједном сви навалили, да чују, шта је то било јуче у гори, поче Балдо да сипа, пуца, да казује све, што је видио, и оно што није видио ни чуо. Уплео, дакако, и Содића, кога сада капелан »носи“ као свога кандидата — он да је још једини и Богу угодан, док су сви други фрамасуни, паклевици, жудије,... које треба што прије као нечисте отјерати из опћине — и све тако...

Сви се насмијаше, а онда почеше један за другим да износе неке старе, већ напола заборављене успомена из Содићева живота, тако, да није на њему, како се оно вели, остала поштеђена ама ниједна длака. И тако се разговор скрену сасвим на друго поље и у ништа се расплину. Нити је изнесен какав предлог ни набачена каква мисао, како би се ствари доскочило. Али Балда то не смете, Каменчић је, вели и ту бачен, — остало ће већ слиједити.

О Здравој Марији дворана се испразнила. Посљедњи изиђе Филинић. Доље на улици дочека га Балдо и пође с њиме напријед. Он је то удесио хотимице. Бацио око на њ, сматрајући га најподеснијим за ону своју прикривену основу. |

— Е да, тако је то, мој капетане! Полудио свијет, ето, — натукну Балдо, као да наставља онај свој првашњи разговор у читаоници. |

— Ма виђи ти тога капетана!.. Па онај Содић; — и ко зна, ко се још све спрема да раздијели хаљине наше р -

,