Nove borbe : roman iz Istre
НОВЕ БОРБЕ _ 81
Пролазили су крај овеће, боље зиданице. Олга се часком откиде од оца, поскочи до врата и викну унутра:
— Добар вече, госпа Тонка!
— Бог дај! А ко ме то зовег — озва се изнутра старачки женски глас. — А виш, што ја питам... кликну готово у исти мах сићушна женица, што се у то, тарући прегачом руке, указала на кућњим вратима. Пуна набора на доброћудном лицу, пуна пепела на обилној коси, госпа се Тонка, мати опћинског тајника Петра Меденића, ипак добро држала.
— Наша Олга! — запјева она сва блажена. Тако ненадано! — продужи држећи малу, њежну и пунану Олгину руку у својој старачкој.
· __— Тешко нам је без ње — уплете Дујам, — па ето, позвали смо је...
— И право сте урадили... Него што вас ја то
држим пред вратима... узбрбља се старица. — Дајте,
уђите!,.
— Не сада, — махну Олга главом. — Послије... можда још вечерас... Доћу свакако... Ви знате зашто! — шапну јој у ухо. — А сада, до виђења.
Не чекајући одговора Олга јој стисну руку и крену с оцем даље. Ступајући у вежу рођене куће, она осјети, како је и опет задрхтала очева рука.
— Знаш, — побрза он, да предусретне какво питање и да прикрије што се у њему збивало мало је захладило, и по мени се ево већ просули некакви мрзли срси.
Наврх стуба дочека их Марија с малом Цвијетом. Грљењу, пољупцима ни краја ни конца. А тако ни питањима и одговорима.
Мала затражи да јој се одмах даде, што јој је донијела „тетица“, а како је баш у то ушао морнар с пртљагом, не бијаше друге, него отворити ковчег и раскопати све, што је било у њему, док се није нашла она блажена лутка из Загреба. Њу је сада мала пограбила и узела да је милује и љуби, као да је жива. И скакућући замакну у покрајну собу.
- 6