Nove borbe : roman iz Istre

82 Е 'КТОР ЦАР ЕМИН

— А Балдог — упита Олга вадећи неке стварчице и слажући их на сто.

= Он је на пољу, — одговори Марија одобровољена сестриним питањем. — За час ће се вратити.

И оде са кћерком.

Настаде шутња. Стари се Дујам прислони до прозора, кроз који струјаше у одају нешто бљеткасте сутонске свјетлости.

— Хоће да пљуну на моју старост, — душио се у себи мислећи на ријечи Филинићеве.

Олга је међутим још увијек копала у свом ковчегу, као да нешто тражи, али је од часа на час погледала испод ока на оца и долазила до све јачег увјерења, да ту није нешто у реду.

— Ево је! — кликну на пошљетку. Скочи к прозору и показа оцу прекрасну, свилену, самим златом извезену капу. Стари се лецну, несвјесно узе у руке капу, осмјехну се и да прикрије свој унутрашњи немир, рече:

— Виђи, виђи...

Она се пред њим осови у комично озбиљној пози.

— Што! Оваква капа, право ремек дјело самостанске умјетности... Можда је педесет руку радило на њој... а он тек виђи! виђи!...

" = Па да, прекрасна је...

Смијешак му налети на усне, и било му, као да“ је за час заборавио на своју тугу. А она настави с оном неком намјештеном, готово усиљеном дјетињском простодушношћу:

— Мало је и то: „прекрасна“. Треба је изнијети на свјетлост, па да видите, какво је то дјело. А кад узазнате, ко га је све радио и затито, зацијело ће вам онда отићи са чела те грдне облачине, што их ја не могу да гледам.

— Али...

Она га прекину и сави му руке око врата.

— Ист! Моје ме срце не вара. Ви знате, још док сам била посве малена, сами сте често говорили: како нас двоје имамо неријетко исте мисли