O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 2, Povodom knjige g. Nikole Stojanovića: La Serbie d'hier et de demain : predavanje držano u Ženevi 18. juna, 1918. godine

ара

прваци и шефови самосталаца, сви бив. министри, никад нису били радикали нити их је у свом јавном животу радикална странка кад год познавала као своје активне чланове: неке зато. што се нису слагали с политиком радикала, неке, опет, због тога, што су били тек младићи изишли из школе кад се странка самосталаца, формираше и они у њу уђоше као њени чланови. ћ

С тога је о странци самосталаца г. Стојановић требало да говори засебно, као о потпуно одвојеној политичкој организацији, као што је и са другим странкама урадио, а не да је утрпава у радикалну странку и да је свету показује као неко њено лево крило, тобоже као напреднији елеменат њен, и тако да ствара забуну и тамо где су ствари савршено јасне и разговетне.

Ту где он у својој књизи о самосталцима говори као о неком левом крилу радикалне странке, г. Стојановић није о њима имао бог зна шта рећи. Оставио је да главну реч каже тамо где буде говорио от. 3. млађој генерацији, њеним идејама и њеној акцији. А овде, оно што је о њима рекао, опет је било срачуњено на забуну. Јер г. Стојановић о самосталској странци ту каже да се одвојила од радикала због њихова споразума с напредњицима, 1901. год., затим да је водила огорчену борбу против политике Обрзновића и, најпосле, да се са радикалима слаже у спољној политици. На, стр. 38. своје књиге он јето слагање радикала и самосталаца у спољној политици насликао овим речима: «у том погледу није било никакве разлике измећу млађих и старијих, осим што су ови последњи — старији — били може бита

3