O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 2, Povodom knjige g. Nikole Stojanovića: La Serbie d'hier et de demain : predavanje držano u Ženevi 18. juna, 1918. godine

аб =

томе није могло успети. Успело се свега толико да, не буде Пашић него Др. Вујић председник оне владе, која је на управи земље заменила, кабинет Алексе Јовановића и на Ускрс 1901. год. прокламовала нов Устав.

То је тај моменат одвајање самосталаца од радикала, који тада образоваше с напредњацима заједничку владу.

Радикали су ушли у ту дружбу с напредњапредњацима из најискренијих побуда и руковођени једино интересима земље, која грцаше под теретом летећих дугова и под режимом полицијског терора, који је чинио немогућим сваки напредак. Нов Устав који је тада дат земљи био је један велики корак унапред. Народ је тада, одиста, дахнуо душом. При свем том, један од угледнијих радикала, Љуба „Нивковић, чије име беше постало популарно тек од суђења због атентата, и који је и сам био осуђен на 20 година робије и после са осталим радикалима помилован и пуштен у слободу, није био задовољан пактом радикала с напредњацима. У ствари, то не беше прави узрок његовог незадовољства,

с те стране сваковрсних напада на њега. О томе овде није место говорити. Па, и кад су Обреновићи били принуђени уступити власт радикалној странци, били су непопустљиви у томе да председништво владе повере Пашићу. Под Обреновићима, Пашић је свега једном био председник владе (1892. год.), и то за малолества краља Александра, кад су краљевску власт вршили намесници. Од 1899. године, када је краљ Милан абдицирао и државна управа први пут била поверена радикалима, до 1903. г.'

када је на престо Србије дошла династија Карађорђе-.

вића, било је, у разним приликама, седам влада радикалних; али је Пашић председавао свега оној под намесницима. Обреновићи су га увек гурали у страну. Па, и данас, сви противници радикалне странке воде борбу готово искључиво против личности Пашићеве, мислећи да Ће падом његовим пасти и радикална странка, а народ прићи њима.