Odabrane tragedije

МШЊ 5> СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАЛРУГА

при писању својих трагедија имали у виду поједине одличне глумце —- онако исто каошто се каже да је Едмонд Ростан писао за Сару Бернар. Од доброг глумца тражило се врло много, Он је морао да буде и добар декламатор, и добар певач, и да у приличној мери разуме и играње, Нарочито је глумац морао имати јак глас, због великих размера старога позоришта Од глумаца се још тражило и да има добро памћење, јер на старој позорници није било шаптача. Игра глумаца, бар у озбиљној трагедији, била је одмерена и достојанствена; ово је нарочито важило за кретање, које је морало бити лагано већ и због врло незгодног костима. У доцније време унесен је и у глуму известан реализам, Када је један глумац, чувени Пол, требао да игра Електру, у Софокловој трагедији, он је у оној узвишеној сцени у којој се Електри доноси урна са пепелом Орестовим, да би му нарицање ишло од срца, дао да му се донесе урна са пепелом његовог рођеног сина, који је баш тих дана умро. У јелинистичком времену, када је грчка лрама продрла у полуварварске државе на Оријенту, биле су често границе у том реализму прекорачене. Тако је например 53. године пре Христа, одмах некако после Красовог пораза код Каре, на парћанском двору, при престављању Еврипидових 5 ханшкиња, у оној сцени где Агава доноси главу свога сина, Пентеја —- изнесена на позорницу глава римског триумвира Лицинија Краса. — У класичном и јелинистичком времену глумци су (будући да су они, у неку руку, Дионисови свештеници) били доста уважени и имали разне привилегије: били су ослобођени војне службе, а по једном декрету „нису били глобљени, нити су им могле бити пописиване ствари за дуг“. У Атини је још од 5. века постојао велики савез Дионисових уметника, у вези са глумачком школом. Таквих савеза било је доцније неколико, по целом грчком свету. Они су често један другом конкурисали, и нису увек живели у слози.

На позорници, глумци су имали нарочите ко-