Odgovor na "prikaz" g. Stojana M. Protića u "Delu" knj. 18. o mome delu "Finansije i ustanove obnovljene Srbije"

ве Е > а 7 деника, ма какве величине и стеченог гласа био, да је непогрешан. Али за то је ту само хладна и непристрасна објективна критика, која има задатак, да покаже те погрешке и недостатке, да упути и. исправи писда. - — а

Ово сваки зна, само то неће да зна г. Ст. Протић, који се ево на овај начин боји, да писац, после оваког мучног рада, издавањем целог дела, не добије толико, да се помоћу награде може обогатити и купити крова изнад главе своје и своје деце. Ово је заиста једна ружна појава код човека, од пера, који није био кадар да своје лично нерасположење према, писцу, а пред ошштом коришћу, уталожи. Према томе, нека се нико не чуди, што се код нас у Србији, код толике масе интелегенције и потпуно спремних умних снага, ређе ко одважи да, се својим већим књижевним радом појави на књижевном пољу, јер зна да га тамо не чека само хладна и непристрасна објективна критика, већ и спремна, необуздана п завитлана секира, каквога Стојана М. Протића, да га њоме удари по сред чела, и блатом се баци на његов цео рад, да се више никад не сети пера и књижевног рада. Е

Но да пођемо даље.

У овоме нападу, или како он назива, у »„приказву“ мога дела, г. Ст. Протић није изнео догађај од 2. Фебруара, ког је дана г. министар одредио одбор од три лица да прегледају понуду моју о делу, до њиховог поднесеног реферата на Велику Среду; и од тада па до донесеног министровог решења о награди и штампању дела. С тога, нека је дозвољено да ову празнину ја допуним.

Кад сам предао понуду, на полеђини исте, господин министар је својом руком написао:

„да оцену ове понуде одређујем начелнике подручнога министарства г.г. Рашу Милошевића, Светозара Милојевића и Стојана Протића с тим, да ми