Odlomci iz opširnog dela "La Balkania e la Jugoslavia" : od Božidara Nikašinovića : prevod sa italijanskog. Sv. 1

13

прошлога столећа он је био аустро-угарски конзул у Беораду, где је знао да задобије симпатије српских власти и биоградског грађанство. Намеравао је да напише исцрпну историју скрпскога народа, па су му српске власти све своје архиве и библиотеке ставиле на расположење. И заисто он је написао историју српскога народа тако дивну, тако похвалну по народ, да је не би написао ни највећи Србин, као што је до данас нико није ни написао. Кад је постао министар за Босну и Херцеговину (1882 год.) он је сам ту своју историју конфисковао и покуповао све екземпларе, који су се затекли још у промету. То је учинио, да се његовом историјом не би побијао његов доцнији рад, који је био савршено противан садржини његове историје о српскоме народу. |

(Ово што следи из његове је историје:

У Босии и Херцеговини живи искључиво и један — српски народ, који је подељен на три вере. На Србе православне, који престављу већину (700.000), и неоспорно најјачу интелигенцију, иза којих долазе Срби, мухамеданске вере (600.000) и на Србе католичке вере, (којих је тада било 230.000). Турска инвазија је тај српски народ поделила у три вере. Српско племство, да би очувало своје имање, примило је ислам. То су већином у источном делу Босне. Западни део, који је био ближе папском утицају, примио је католичку веру, да би тиме нашао заштите од турског прогонства у папи, чија је власт у оно доба била врло моћна. Ови су Срби код свете столице имали 0с0бите привилегије. Они нису били у заједници са општом католичком црквом, него су директно општили са Светом Столицом, преко засебног викара, који је био при Светој Столици. Дозвољено је свештенству, да носи браду и бркове као и православни свештеници. Зову се Фрањевцн.

Овако је Калај писао као историчар и научњак, али кад је постао министар он је сасвим, али сасвим друкше радио.

Католички живаљ у Босни и Херцеговини био је миран и повучен и врло је сношљиво живео са Србима православним. У јавноме животу није играо скоро никакву улогу. Мухамединске власти доста су га игнорисале и од њега ни.у ништа презали. Звали су их Латинима.

За образовање свога свештенства имали су у Гучјој Гори, близу Травника, препрендарију. У ту школу долазили су дечаци, остајали ту неколико година, спремајући се за фратра, па после слати су у народ, на парохију. Бого-