Omer i Merima : tragedija u pet činova

= о

17

_И дарује ми машти тајну моћ,

Сакривајући даровима траг У курјуке, у дивне увојке Ал' анђеоски -осмјех ода ми Све путеве им. И најтајније Та није само осмјех једини У душу моју да ти каже пут, Већ она ти се сасвим отвара, Најтајнији јој сваки закутак Пред тобом, драги, стоји отворен, А свему другом свијету

Затворен! (Један се момак појави лијево напријед и оде десно, други у дну десно и оде лијево. Док они пролазе крај Омера и Мериме, њих двоје остану мирно, ћутећи)

Ти пролазвици нас упућују

Да растанку се час приближује. Ал још то касно није. Остани. још мало, па ће сунце за гору,

"И онда идем, да не осјете

Ни мајка а ни сеја Ђулсима Да петком само касно враћам се. Нек осјете, па нек и сазнају И тако мораш њима казати. И хоћу. (Погледа немирно около) Идем, драга. (Пође)

Остани. (Замисли се)

Ал немој, ИДИ. (Брижно, као љутито) Не да обичај Да није тако, не бих згарао Док седам дана тих промили ми,

Већ сваки бих ти, душо, дош'о дан,

И данов'о бих само уза те.

У мислима си ипак уза ме, К0о ја уз тебе. Да, непрестано. Ал радостан ћеш прије чути глас

ОМЕР и МЕРИМА, 2