Omer i Merima : tragedija u pet činova

БОБ

К'о усијаним да клијештима Из срца ми све чупа ријеч по ријеч И с мјеста ће ми, с мјеста радосно

Да Мору проси. — (Замишљено, иза кратке станке) Али — немој Што (отежући). Ма — страх ме Чега 2

Побро, бојим се, Да мајци својој што напоменеш О Мерими и мени, могла би И тебе слично што да запита Па онда Не ћу да сам повод ја Неприликама твојим пред мајком. Неприлике ти нема код мене, јер моја мајка и онако зна, И вели да још треба чекати.“ А ти јаг Ништа. Ред је чекати. Ал како жив ми оста од стида Не пропаде ли земља под тобом 7

И како ли се ве окамеви2 (На излазу цвијетњака појави се Емива и Хајрија. Емина носе два свежња)

Не могу лако рећи како 6И —

И о том ћу ти сада причати. (Повуче Омера, пођу и замакну десво у дну, у разговору)

ТРИНАЕСТА ПОЈАВА.

Емина и Хајрија. (предаје Хајрији свежањ). То зету мом", (преда други '"свежањ) а унуцима то Понеси све. И поздрави ми их,