Omer i Merima : tragedija u pet činova

Бо

2! ојЕЈо

ој 1 5] еј >

"Да не рекне ма мајка, родбина

Непозобан јој да сам би син. (Извири на прозор, узнемирено)

Гле, гласници су! | Е Моје несреће. "Та немој тако. (узме Омгра за руку) Хајд, разведри се. Растужити би мог'о сватове, А понајвише Али-бега. (Увире се Омеру у очи) | У Не могу Можеш. Како, побро мојг КОо јунак срце стегни. Стегни га. И јуначки се држи. Јуначки. Да Али-бег ти ништ' не осјети, Синовицу кад гмо допрати, Јер он је мјесто ода дјевојци, Од њега сердар све би дознао, Тим сердару би. жалост нанио, Срамоту опет мајци, роду. — Чуј (не слуша што Шериф говори већ у највећем очају). 0! Што ме, Боже, држи! | Снага, моћ. У ту се снагу уздај, побро мој! У теби она спава. Буди је. У рад нек стави мисли одважне, А нек одагна тужне, чемерне. Још који час, па ето сватова, - Па весео их, ведар дочекај. Зар весео! | | И ведар. Е: | Боже мој! (Пође брзо вратима) (зачуђено). [а куда ћеш»

Тјесноћа | Зрака ми! (оде брзо, у очају, на врата у дну) = -- => ЗЕ 33 5 = и