Omer i Merima : tragedija u pet činova

= 2

И.

63

Знам, врзе ти се једна мисао И та те је заокупила, да: Ти само зуриш сад по ложници, И у њој видиш само — Омера. (застиђено, као пријекорно). Илвија! (живље). Слушај, то је истина! Ал штеди снагу скупу. Слушај ме: Утварањем је трошиш узалуд А истом што ти није душо муж Па весела ми буда. Илвија! Колико теби ту већ причам ја Ти мени само једно те једно: Илвија! па Илвија! — то је све. Де и ти почни! Да те чујем. Хајд ! Развежи језик. Сада можеш бар. Ко дјевојка си ћутјет морала, Сад не мораш, слобода ти је ту. Ил тајни неки јади море тег Потонуле ти лађе Шта ли јег Та чини ми се ко да си и ти Ко оне што на силу долазе: Ни мене, ето видим, не волиш. (отвореније). Да Илвије не познам драге ја, Пријекор би ме тај растужио, Ал да те волим и те како још, То осјећаш ТИ, (вагрли Илвијуу ВИДИМ, Илвија. Да, волиш, волиш. То сам видјела. Код кнања ни сузе не пусти,

ЕОо многе које силом долазе. (Подигне главу Фатими и увре јој се сасвим у очи)

Ал — ипак, ипак нешто скрива се У овом срцу. Добро видим ја. Па реци. (мазно).: Право» ___ Својој Илвији.