Omer i Merima : tragedija u pet činova

17

ер то не стоји лијепо дјевојци. То Мера зва и ради по томе.

(Оде замишљено и зађе у ружик. Одмах се зачује тихо пјевуцање: Најдражи си, најљепши си ми ти

Од свију дана дане данашњи,

Најдражи си, најдраже водиш ми. У то се с лијева враћају Емина и Хајрија, у разговору)

ТРЕЋА ПОЈАВА.

Емина и Хајрија.

Хај (застане с Емином и слуша пјесму). Е, јадна моја, јадна сестрице. Та пјева пјесму дану данашњем, А не слути што он јој доноси. Еј не било те нигдје невјеро, Ти невјеро, ти, лажо, Омере! Е (брижно клима главом). Чим љепшу видје, Меру остави. Хај. Та није љепша мајко, видјех је, Ал' одијева се скупоцјеније И кити ти се, мајко, богато, Па луду, младу очи однесе; Господство опет, сјај богаташки Залудјело је стару мајку му. Е. О дуга косо, кратка памети! За богатством се та помамити! То правовјерка није, види се. Хај. _А оно прије учини ми се, Кад уходица тамо бијах ја, Да прилике нам љепше не треба За Мериму. А гле ти сала те! Ат Омера ти не разумијем. Е. А како, кћери > Хај. То што учини. Е По материној вољи мора он.