Omladina i njena književnost (1848—1871)

о" Н~

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

дане: „Предвидећи несрећну будућност Србског књижества, која ће, као што се често изражавао, морати материјализму подлећи, био је готово изкључително тужним расположењем обузет. Ладноћа, равнодушје према свом народу и према правом умном напредку, која је у обште, по његовом мњенију, Србством обвладала, тиштала га је до саме смрти, и изнутрашње гонила, да на развалинама лепог почетог зданија као лабуд пред своју смрт тужне гласове излива.“ И пред саму смрт, Јован Ст. Поповић, који је тридесет година са пуно убеђења и вере радио на књижевности, у потпуној духовној малаксалости и обесхрабрености говори: „ја изврћем памет и мозак да зачуђавам свет, и кад погледам шта је, ништа, ништа и ништа; благословен миран грађанин занаџија, који своје послове гледи и слави бога по своме уверењу.“ Око 1848 било је доста људи који су“код Срба. бавили књижевношћу. После Буне, ствар је окренула на горе. Готово сва српска интелигенција отишла је у државну службу, у „Бахове хусаре“, где је имала добре плате, али не и слободе исказивања мисли. Што је било свештеника писаца морали су занемети: српски црквени великодостојници у Аустро-Угарској нису марили да се ниже свештенство бави писањем, тражили су »молчаније“, нису хтели да имају сукоба са строгом царском влашћу, и зато не даду „да подчињени њиови пискарају““) У своје доба били су гоњени и Јован Рајић, и Лукијан Мушицки, и Сава Мркаљ, п владике педесетих година то су исто радиле са писцима из овештенога реда. Јован Суботић „повлачио се на-

") Обзор па књижевно назив дјелање за 1856. Седмица, 1857, стр. 2