Omladina i njena književnost (1848—1871)

сл Ва

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

траг лагано, како вели Јаков Игњатовић, да нађе боље пристаниште, нег што Српска Муза даје.“ Васа Живковић, песник химне Радо иде Србин у војнике и других родољубивих песама из 1848, почео је певати ладне оде славном дому Хабсбурга. Када је Јаков Игњатовић 1854 примио уредништво Сербског Летописа, сарадника је тако било мало, да је целе свеске сам морао попуњавати. Он се горко жалио на „чрезвичајну апатију“ својих школованих сународника, и као „Диоген с Фењером“ тражио сараднике за једини српски часопис онога времена. У залуд је он писао читаве расправе „0 индиферентизму србске учене класе“, подсећао на старе који су имали топле љубави за књигу и просвету, све је то био глас „вапијућег у пустињи“, и Летопис, који је за 1851 још имао 223 претплатника, спао је 1856 на 60, којима је требало силом утуривати књигу у руку.

Матица Српска, обустављена од 1848 до септембра, 1849, губила је свој стари значај. Пре 1848 Пешта је несумњиво духовно средиште српско. Тада су у њој били и радили Теодор Павловић, Јован Суботић, Платон Атанацковић, Ђорђе Стратимировић, Јован Витковић, а да ба не помене младо поколење које је било и највреднији сарадник и претплатник књижевних листова. После 1848, сва старија, интелигенција сишла је у Војводину, као државни чиновник, а у Пешти је остало само неколико богатих трговаца, којима, је главно било да сачувају друштвену имаовину, не разумевајући се ништа у књижевним стварима. „Наши трговци, писао је српски орган тога доба, главна су подпора наше књижевности. «1 Али је била невоља

17 Србски Дневник, 1858, бр. 57