Omladina

" Број 15

ОМЛАДИНА

Страна 5 5

Фелешње ИЗ КУЛТУРНОГ ЖИВОТА

| „Растрганци"" је наслов новој драми песника Матеја Бора, коју је први пут приказало у Чрномљу Словеначко народно позориште. У свом делу аутор је обрадио догаЂај из народног устанка у Штајерској. Против поштених сељака и јуначких партизана подмукло се бори издајица који хоће да отпепи народ од војске. План му не успева, јер је љубав за слободу у срцу старог сељака јача од љубави за земљу и кућу. ж

Међу нашим рањеницима, војницима и избеглицама у Италији наступа певачки збор Приморских Словенаца, под глазбеним вођством диригента и композитора Рада Симонитија. Збор у којем је велик број добрих солиста изРОДИ на својим приредбама народне борбене песме свих народа Југославије. Певачи су се толико развили, да су данас поред партизана инвалида, који чине састав певачког збора код Главног штаба Словеније, без сумње наш најјачи збор. | #

За кратко време, Централни одбор УСАОЈ-а ће издати први број

листа најмлађих насловом Со. Јани

| #

| У типографији Врховног штаба НОВ и ПОЈ изашао је роман совјетског писца Бориса Горбатова »„Непокорени" у преводу Митре Митровић. Предмет овог романа је борба совјетског народа - против немачког освајача. Књига је штамплана у 7000 примерака ћирилицом и 5000 латиницом. Сада се спрема издање, Стаљиновом наградом награђене драме, „Најезда" коју је написао Леонид Леонов. Ову драму је давало „Казалиште народног ослобођења" у септембру ове го-

У земљи тако и у Италији.

Род прастари сан смо,

а Готн ми нисмо,

Славенства смо древнога чест. Ко друкчије каже

кдевеће, заже —

нашу ће осетит пест!

Уз маршала Тита

Речи Владимира Назора

ен сва се И АЕ РЕКЕ —071 Кид Шочири ои /“И

Све прсте на руци у Јалу и мупи

па сад кад и треба до сунџа, до неба

Капе Оемомтк — Кајић

МАТЕК! РАОЈЕВА РАКПХАМА

Такта, ко је ргује гобјсе тагри, (акта! 3! у тадоз!! р!абпо утере!а!а:

Зато, да т! пе Б;, да пе Б; итт! Такгаћ, ко па ргућ је Мојћ зе зра!, (акта! 5! ти пеХпо у војзаћ Херетаја: геј, Ктајџ |: !ебе

___ се! јат Бо ромај.

Роза! је (ак (ат,

да ЊБ! доге ргепикај, маг зе п! КНси зуободе |ттика!.

Тако #! ти зед!а рочедпј м гоко, ћп у !ебг је Него: Баг Утни зе Бо! _ Хдај услег гагпаза Безеде пједоме, ријићл! пајапко, да гије% дјагое: Керо је, уећ, тата, |еро је уен, !ода, ха Каг зет шти,

Б! ћоге! Хе епкта! џтгтен!

Такта! — тада; Ко — када; [ам — мла- мицао; Мејо — тињалој ђезеде — речи; падине и постигло велике успехе како |дић; Кташ — доскора; дете ргетикај — !апко — пежљиво; уб! — знаш: Каг — што). брда померио; МЕ — узвик; лука! — из-

партизанска сложила свест,

ми високо дижемо пест!

| КАРЛО ДЕСТОВНАА -- КАЈУХ

Кајух је рођен у Шоштењу, индустриској варошици у Шалешкој долини, у Штајерској. Као ђак гимназије у Цељу почео је сарађивати у листу »Словенска младина«, који су издавали сповемачки средњошколци, После забране овог листа објављивао је своје песме у нозом листу »Словенскм средњешопец«. Кајуха је због омлодине ског раде прогомила полиција, био је ме скључен из гимназије м теда отишао у Мах рибор. 1940 године, као ђак седмог разреда инторниран је у логору Међуречје, код Ивањице. Нешто пре мапада Немачка на Југославију, вратио се у Словенију, Дуге је илегално радио у Љубљани, где је непич себ неколико песама за »Млоду Словенме јуч, седашњу »Младинмух. Дошавши у паре тизане постао је културни референт ХМ дивизије НОВ. Пратио ју је на победоносном путу по Нотрањској, Словемском Приморју, код пликтидоције упоришта Велике Лашче м Кочевја. Дизизија се у првим денима ова године преко Хрватске пробила у источни део Словеније, у Штајсрску. Месец им по дема ма њу је мападало преко 20.000 Немаца. У великом снегу, гладни, без везе са становништасм и без тешког оружја, млади борци разбили су немачку офемзиву. Х!У дивизија мспунила је свој зедатак, подигла је мародни устанак у чи тавој Штајерској. Али је изгубиле много од , стојих најбољих бораца. МИ млади песник Кајух остао је међу њима. У близини Шоштања, свога родног краја.

Кајух је почео рано де пише своје песме, које се одликују својом једноставношћу. Патње словемачког нгрода, отпор мледог борце против неправде м прогоне ства, која је због тога морго да подноси, далм су његовим песмама јек печат. У народно-аслободилачкој борби развио се Кајух у једног од најснажнијих међу словемачким младим песмицима-борциме. Рат У са својим ужасима дао је меким његовим песмама горек призвук, ели је, ипак, сва његова поезија пуна ведрог оптимизма м месвломљиве вере у победу праведне на-

родне борбе.

Објзељена песма је из збирке песама, коју је издао Главни штаб НОВ м ПО Словеније. в-—- «

У ослобођеном Београду се развија живахна културна делатност. Редовно раде биоскопи у којима се приказују најновији совјетски филмови. У Народном позоришту Ансамбл /П-ег Украјинског фронта неколико пута је дао своје концерте. |

и ипо им пива аи.

после "три године

Аз РОДНОМ КРАЈУ

Има крајева које волиш јер су у њима лепа предвечерја или су храбре речи мајке која о подне седи пред кућом, гледв у висине Прења м тужи за онима који ту остадоше на вечним путевима борбе, попут песмиха који рече: Оро гнијездо врх Тимора вије јер слободе у ревници нијва,

еевли највише ипак тежиш 38 мрајем у коме ти се зачео живот пун снова, страдања, борбе м вера у победу. То нису успомене које ти не дају мира кад си у колони на одморимвз задремво на херцеговачком камему. То је мскомска ватра кеја гори у нама м ивугесива тежња да ти драги завичај процвете у слободи. Хоћеш да м они будући, који долазе, имају радости ФА сунце које се то јутро родило над родним селом м зевичајним шумама. Тај крај, — домовину уствари, никад нећеш изневврити, им та је верност записане крв љу коју су пролили борци домовинског рата из Србије мегде у клисурама Сутјеске м на ревмима Посавине. Ово није ни чланак ни прича. Мзнећу вам она дубока треперења партизанског срца када смо опет после три године ушли у Ужице.

Ми смо родни крај оставили и били смо верни у борби за њега рачумајући ма његову верност. Знали «мо да ћемо опет доћи,

Оаде под нама је Ужице. Гледам куће у рано утро и у мени почиње да живи његова величине из 1941, Ту се, ено, вила новембарских. дена, застава слободе. У оном великом здању под брдом мислио је Титов геније — неше претходница и наше заштит-

кица.

Али срце тог града кокво је сад. Да лим је непријетељ успео да га сломи; је ли се родни гред изневерио својим синовима...

Домовина није за нас више обичан појам ма ђачка клупе због кога се може добити добра мили рђава оцема, Ми смо испите за домовину полагали без професорских уџбеника — у огњу битека с фашистичким Ђеволима м подивљалим брадатим руљаме што се окмтише кокгрдама, издејама и бритвама, ма леду Прења м ветровима Трескатице, у таласима студеног Лима м глади Зеленгоре. Домовина — то сте м ви деле у овом моме Ужицу. Прошле су три године, Сва се изменило. Да ли ств и ви постали друкчији, Кокте су веше мисли им маде, у чему је ваша вера после трм године црне помрчине што је ма вас кевуче окупација!

Тако смо мислили ма прилазима родног града после дугог растанка.

Куће мису само обичан камем. У њима се живи живот, стварају велики или мрачни планови, плете пакост завојевеча или отегнуто плаче дојенче. У њиме је хладно без дрва у сиротињској кровињарм или грије топла вврз у велике зграде са прозорима кроз које улезм пуно сунца, одакле ћеш моћи доб гледосш кеко се обмавља наша порушена земље м нестају трагови дивљих осавјача,

Ево... ово је Соколскм дем. У овој кући је 1941 Лола Рибар држао пламене говоре. Ту је он почео да спроводи у дело идеју организације наеродно-ослободилачког омладинског савеза, Око ове кућа се такође плете историја. Зато она мма значај споменика.

Сада је Ужице опет пуно застава м борбемих парела по зидовима. Увече светли велика петокрака звезда, знамење борбе и братства. У Соколском дому, вечерас, све је пуно цвећа м ма зидовима висе слика великих, наших, јединих, — Тите и Стаљина. А хиљаду

срца вечерас куца топлим ритмом. После три године по прам пут метискала се у овој згради ужичка омледина, Окрећем глеву, гледам по сали. Хоћу да продрем у оно скривено у очима ове хиљаде, да сазнам ште мисле и осећају.

Као де су очи хартија; као да су зидови гремофомске плоче: и ту им тамо, још од четрдесет и прве живе речи друга Лоле Рибара.

сном Од сад као и до сад, и више него до сад, — напред у борбу против окупатора ни његових помагача, за своју младост н будућност, омладано Србије.“

На гозормици са ређају млади војници, па непо корена омладина Ужица прича о својим трогодишњим страдањима и борби, Не можеш да уздржиш сузе од радости. Не можеш да их уздржиш ич од туге за снима који су 1941 с ове исте говорнице развили барјох Уједињеног савеза Србије м братства омладине Југославије — а данас их нама мађу мама.

Срце Ужице, његова омладина, — остала је наша. Њу није потамнио мрак окупације ни унаказио чим издеје. Она је оставља верна застави маршела Тита, речи и делу Лоле Рибара. ,

Први слободни митинг омладине Ужица учинио је дз још више волим свој зевичај.

Сутра-дан соко две хиљаде младића од осамнаест до деведесет им пет година из ужичког краја отишло је под борбене заставе НОВ,

Сећам се јуче меко сам прилазио Ужицу! како се у мени зачело питање — шта је доле, у граду, је ли му ишчупено срце...

Драга страховања. Непријатељ никад није имао младост наше земље ни мог завмчаја, м то зато јер је младост тамо где је будућност среће им благостања, = на нешој страни, под народном, Титовом заставом.

БАЈА ВИДИЋ