Opštinske novine

Београдске скице

Д-р Марија Илић

Београд који нестаје Чуварица Текије, стара Ешреб Фејгуловић

Фебруаромо после подне, а сугаце оиЈа, као у сред пролећа. Пред старом зградом скупили се ватрогасци, греју се на сунцу, кад нема пожара, а доље ниже на Краљевом тргу наређала се кола до кола. Кочијаши нешто псују, машу рукама, коњи жмиркају, лено покрећу ушима Да није универзитетоког парка и оног поплочаног дела улице што се види у даљини, човеку би се чинило, да је наједном из сред модервог града доспео у неку варош у унутрашњости. То су контрасти Београда, који сачиња )Вају његову посебну драж: на једној страни велебне палате, дивна улица Мнлоша Великог, а на другој страни, опет у центруму, овај трг се једним од најстаријих споменика из нрошлих Јвремена, Текијом >са гробом тројице турских праведника, уз стару џамију у суседвој Господар Јевремоној улнци, главви турски споменик. Текије чува Туркиња, стара Ешреб Фејгуловић. Кроз капију улази се у узано двориште. На лево храм, а десно мала кућица старе Ешреб. Не треба куцати. Улази се на врата, која старица држи увек отворена. У кухињици Ешребине папуче, ситни ибрици за каву, а У другој 'Соби на патосу, по турски нрекрштених ногу, седи стара Ешреб и баца карте некој младој жеви, што се уздрхтала нагнула над старицу. У враку мирис веког увевулог цвећа, ублажево светло што пада кроз врата крши се по старом нокућанству, старим турским напиоима, јефтином Абдул Хамидовом сликом и свим овим ситним предметима сваке женске собе увек многобројним, па било то и старе чуварице једног исламског свеца.

— Звала сам, да ћете доћи, вели ми Ешреб и диже на час главу са својих карата. Ја јој загледам у лице, црве очи кроз која на моменте пролазе и неке електричне искре, гледам јој правилне црте и као гар црне косе, 1Што се уплетене у две дуге плетенице спуштају по 'старичиннм плећима, склизе по врату, падају на руке, на тајанствене карте, што тако сладуњаво говоре о људској судбини. — Добићеш службу, говори Ешреб својој посетитељици, а и он ће доћи, но не веруј му! — Видвш црну карту, то је плавуша, она што је >с њим. Он тебе вара, а ти њему верујеш и: венеш ли венеш. У углу бије сат, а старица неуморно окреће карте, чита зналачки, умешво. По којн пут ме погледа критички, да јој се опет поглед ублажи, а 'стара уста развуку на веки лаки осмех. Молим је, да ми покаже Текије. — Како не би. Ето, већ се и на зна откад постоје, преко 600 годива. .. У Текију је гроб великих праведника, кад су умирали, све су звезде одсевале из њихова тела. Пуно звезда, нико их вије могао избројити. Тако, звезде .поштена човека ... Уз гаричу о праведницима меша старица и своју рођену. Ова је с њиховим гробом срасла. Чува ,га преко четрдесет година. У Београд је дошла из Приштине, а тамо се родила, вели, неколико година лрије него је паша у Београду "предао кључеве кнезу Михајлу и побегао кроз подземни ходвик у Земув, а Туркиње се од страха сакриле у Стари Град Муж јој је био мујезин. Били су млади, кад је све било друкчије у Београду.