Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 415

приче о вилама, авантуре, легенде; трећу: лица великих људи, историјске епизоде, путничке успомене. — У ову су књигу ушли и фрагменти о раније споменутом малом „Тро" Лихтанбержеа, чије књиге: „Мој мали Тро;, Тротова ;мала сестрица, Лин, Наша Мими" сачињавају читаво откриће из дечијег света. — Уз литературу о деци све је данас већа ова литература за децу. Јасна је велика социјална страна овакових радова. Она не оплемењује само своје мале читаоце, она боље упознаје и одрасле с децом. — Песник, књижевник, уметник уопште, као онај, који располаже великом способности познавања људи, продирања у њихов интиман живот, познаје и децу боље од других. Он им приступа као посебним малим индивидуама, које имају свој свет и своје сваћање, своје жеље и тежње. Уз песника и књижевника дететом се бави и сликар и скулптор. У предговору што га је написао Моро-Вотје за албум „Дете кроз Векове" у коме су дани сви главни шедеври дечијих уметничких портрета, примећује писац, да је појава детета као иидивидуалне личности у скулптури и сликарству релативно новијег датума и тумачи ту чињеницу тим што младост, свежина и грација траже искуство, зрелост и виртуозност у раду и да је за то дете било дуго онај тврди орах, тешки успон „екијеј" пред којим је остало узалудно настојање уметника, да су све школе у почетку оклевале пред дечијим ликом, пред његовим осмехом, кретњама, да је за то дете морало чекати велике мајсторе. Прва су деца — тумачи даље Вотје — у уметности имперсонална. Занешени уметник антике изобразује у детету или малог генија или крилатог амора, који је увек спргман да одлети са земље. Након пропасти паганизма Дете и даље дуго остаје изнад реалности. Оно је анђео без мана. Тек за време ргиесансе престаје дете у скулптури и сликарству бити имперсонално, постаје нетко, но модели су ове прве деце већином владарска деЦа, или деца високе аристокрације. Сиромашна деца тек много касније добијају право грађанства у уметности.

Идеја стварања албума дечије уметности крунисана је великим успехом. Ретко је и тешко наћи нешто лепше од оваквих књига дечијих портрета, . деце у слици. Од једне странице другој смеше се, или озбиљно гледају дечије очи, приказују се разни дечији типови почињући од Бароћијева портрета малог принца, Бронцинијевих, Валаскеових, Мурилових дечијих типова, па даље — идући преко дивне дечије галерије северне школе: Рубенса, тога пар екселанс дечијег сликара, Франц Халса, Ван Дајка — француској школи са Грезом и свршавајући са енглеском школом и њеним преставницима. Завршујући свој предговор албуму „Дете кроз Векове" Моро Вотје се обраћа читаоцу речима, које су есенција мисли, која се јавља код проматрања овог дивног рада: „Гледајте добро ова млада лица, приучите се да их разумевате, стеците пријатеље у овом музеју. Не заборавите, да -— створена за радост очију — уметничка дела говоре пријатељским очима, онима који их гледају са љубави и симпатијом, да портре одаје много интимних ствари и о свом моделу и о свом аутору". И доиста, као и у поезији и у прози писаној за децу, гледаоц у дечијем уметничком музеју не види само уметничку креацију, већ подједнако осећа, како му и живот и психа тих малих људи, који се као живи дегажирају са сваке поједине слике, постају све јаснији и ближи. Рубенсова „Дечија Глава", Франц Халсова „Девојчица са сламнатим шеширом", „Мали Свирачи", Ван Дајков „Син Карла Првог", Рембрантова „Девојчица на прозору" — то је толико малих душа приказаних на платну! У скулптури су познати радови о деци: Донателијево „Попрсје Дечака који се смеје"; „Св. Иван Крститељ као дете"; Дела Робијини „Дечаци у болници невиних" у Фиренци. И код нас у Београду уметници у својим радовима све ч«шће обрађују дете. Једна дивна слика девојчице — Мона Лизе у минијатури •—• од сликара Голубовића виси у музеју Принца Павла. На истом је месту и позната Бјелићева слика „Девојчице с кошарицом". Госпођица Зора Петровић дала је цео низ разних типова девојчица из своје школе. Међу свом том децом наших слика-