Opštinske novine

Страна 504

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

спорове без мешања турске власти. Само веће злочине судиле су турске власти (муселим, кадија). Народ је имао слободу вере и богослужења; имао је права да оправља старе и да подиже пове цркве и манастире. Трговина је била слободна и у унутрашњости земље и са аустријским градовима на Сави и Дунаву. Свакоме становнику Београдскога Пашилука је била довољно обезбеђена личност и имање. О овоме обезбеђењу свесно су се старали и народни кнезови и нове турске власти. Овака добра управа је вратила на напуштена своја имања не само многе избеглице из Аустрије но и многе хајдуке из шуме и гудура те су се и они одали мирном, земљорадничком животу. Тада је се вратило и неколико народних старешина за време „Кочине Крајине", међу којима и Алекса Ненадовић, поручник у бившој аустријској војсци („фрајкору"), потомак једне виђене породице из ваљевске нахије и паша га постави за обор-кнеза. За турском војском дошли су у Београд и многи Турци грађани и заузимали су куће на Дорћолу, на простору од Стамбол Капије до Видин Капије. Многи су дошли и доцније и такође су се настањивали на Дорћолу било у својим напуштеним кућама било у кућама других Турака, јер се, обично, нису сви враћали кад једном напусте град. На оном, дакле, истом месту они су се настањивали на коме су и раније становали кад је Београд био у турској власти. То је пак показивало, да је се хгело да створи главни град према Дупазу, као што је и раније било. Многи су нашли своје дућане или куће порушене али никакве освете нису смели вршити над Београђанима, јер је паша на то строго мотрио. Бећир паша је предузео неке оправке и дозиђивања појединих зграда потребних за разна надлештва, за полицију. за суд, станове за своје чиновнике и т. д. Главни надзор над оправком и зидањем зграда вршио је Хаџи Мустафа, паша, доцније паша у Београдском Пашалуку. У горњем граду паша је имао свој конак, двор. Ту су, као и у доњем граду, били официри и војска пашина. Народ је био задовољан оваквом управом. И да он за све то, што је сада уживао, добио потврђење од самог султана, важнији људи из Београда, по дозволи Бећир паше, послаше једну депутацију с молбом у Цариград. Султан (Селим Ш) прихвати ову молбу и потврди ова народна права својим хатишерифом. Овај је хатишериф свечано прочитан у Београду (26 фебруара 1793 год.) пред српским кнезовима из целог Београдског Пашалука. Овим својим хатишерифом султан је хтео да задобије за себе своје хришћанске поданике у Београдском Пашалуку, да им побољша живот те да не очекују своје спасење

од Аустрије, због које су тако често страдали. Такву добру управу у Београдском Пашалуку продужио је и последник Бећир пашин, Хаџи Мустафа паша, кога султан својим ферманом постави за пашу Београдског Пашалука (1794—1801. год.). Чим је ступио на дужност наставио је мудру и благу управу у Пашалуку, наслањајући се на кнезове и проширујући све више и више повластице које пак је султан дао поменутим хатишерифом. Он је се са народним кнезовима договарао о свима народним пословима како о управљању у нахијама тако и о разрезивању и скупљању порезе и других давања. Оваквом се управом установи за Србе у Београд. Пашалуку нека врста самоуправе под српским кнежинским старешинама. Уз то, паша је био правичан и добра срца и није дао да се икоме учини какво насиље. Хаџи Мустафа паша је се толико бринуо о народу и тако за њега добро мислио, да су га Срби прозвали „српском мајком". Усљед овакве управе народ је се доста ослободио. Земљорадња и сточарство се почеше јаче развијати и побољшавати тешке народне прилике које су биле последица прошлог ратовања. Извоз стоке, поглавито угојене свиње, за Аустрију давале су народу добар принос. Рачунало се да је само за Аустри.ју извоз стоке износио на годину преко 1.300.000 форината. Београд је у овој трговини имао највише удела. Народно благостање је почело видно да се поправља. Али такве прилике нису дуго трајале. При крају 18. века цела се турска царевина налажаше у великом растројству. Поглавити узрок овоме, као и поразима турским на бојном пољу, беше самовољна турска војска јаничари. Ови су личили на војску само када им се издавала плата, јер су само тога дана излазили у ред и у врсту иначе су били махом занатлије, живели су по градовима у којима су и управљали по својој вољи. За време позива за рат нису се сви одазивали позиву и стизали су кад је ко хтео. Стога се тадашњи турски султан реши, да укине јаничаре и да уведе редовну војску „низам". Али јаничаре потчинити војничкој дисциплини, вошичкоме реду, био је посао врло тежак и врло опасан. А султан је мислио и на друге реформе V држави. Желео је да они велики, наследствени спахилуци, после смрти тадашњег господара њиховог, пређу у државну својину и њихови приходи да служе за издржавање те нове во.јске; да паше у пашалуку више не буп;у наследствени но да их султан поставља највише на три године и да се закупљивање царина и скела укине па да се приходи од њих купе у државну касу преко државних чиновника. Султан покуша такво преуређење во.јске у Цариграду. Али ово војно преуређење нађе противнике прво у Цариграду а за тим, убр-