Opštinske novine

Страна 558 ~ рећи да је сваки за своју туберкулозу и смрт од ње крив сам. Тако је за појединце, тако је за друштво, тако је за читав народ. Према томе, свако ко умре од туберкулозе, тај је, може се рећи, извршио самоубиство туберкулозом. Ово важи, наравно, само за одрасле, јер за децу не може се исто рећи, пошто су деца неспособна да својевољно врше атентате на себе. За боловање и умираље деце од туберкулозе, које је такође врло велико, може се пре рећи да је уморство или убиство које врше родитељи, пријатељи, друштво, опшгине и саме државе, свесно или несвесно, сасвим је свеједно. За туберкулозу се пређе говорило да је болест незнања. Данас, међутим, када, и поред цивилизације и културе које продиру све више у народне масе, туберкулоза ипак мори свет готово са истом жестином као и пре; мора се за њурећидаје не само болест незнања већ и болест нечистоће, неуредности, аљкавости или равнодушности, с једне стране, а с друге, беде, немаштине, алкохолизма и других модерних друштвених порока. И зато се за туберкулозу каже да је више социјална него инфективна болест, што опет значи да је болест која се може лако избећи. Сваки човек, ма како он образован и углађен био, осећа, по атавизму, кадкад потребу да се поврати примитивном човеку, макар и за један тренутак, а тај тренутак управо довољан је да изазове код њега појаву туберкулозе. Према томе један човек, који се у животу толико заборави да постане туберкулозан, нема права да мисли да постоји на истој културној висини као његов комшија који, живећи у истој средини, није добио туберкулозу. Исто тако и један народ, који болује и умире од туберкулозе више него други народи, има ли права да се назива културним народом! Према ономе што смо до сада видели, одговор на то питање можете, мислим, и сами дати. Између цивилизације и културе, у поглеп,у туберкулозе, постоји још једна разлика, а та је: док цивилизација шири туберкулозу, дотле је култура сузбија. Доиста, код дивљих и примитивних народа туберкулозе нема или је врло ретка. Али чим почну да се међу њима поЈављују, под разним именима (мисионари, учитељи, истраживачи, туристи, трговци и др.), први весници цивилизације и културе, одмах почиње и туберкулоза да се међу њима појављује, из простог разлога што су сви они носиоци цивилизације и културе у исто време и носиоци разних заразних болести, са сифилисом, гонорејом и туберкулозом на челу, којима обилују цивилизоване земље. Култура, међутим, подижући интелектуални и морални ниво народа, тежи да отклони све оно што би било од штете за њих у сваком погледу здравља, прва брига сваког мисаоног човека.

— — —аа ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ Пошто се од туберкулозе понајвише умире, а туберкулоза је, међутим, једна болест која се не може лако избећи, кад се хоће, то се култура једног народа данас мери по његовој смртности од туберкулозе, и каже се: културнији је онај народ који мање умире од туберкулозе. И то је тачно. Овде се појављује један парадокс, који, морам одмах рећи, никога не вређа већ само изненађује, али може послужити и као користан наук. Француска, Италија, Шпанија па и сама пнглеска, земље старе цивилизације и културе, испале су према овоме, мање културне него Америка, земља још млада и тако рећи без цивилизације, јер се у овој мање умире од туберкулозе него у мало пре наведеним земљама. „Па лако је Америци, рећи ћете, богата је земља па може све, па чак и да смањи морталитет од туберкулозе код својих грађана." Истина је релативна, јер и споменуте земље су и богате и велике па опет зато имају већи туберкулозни морталитет него Америка. Сем тога има и малих и сиромашнијих земаља, на пример Данска, где је туберкулозни морталитет још мањи. Новац, без сумње, игра велику улогу у сваком погледу, али ипак његова права вредност зависи од начина његовог пласирања. Културни народи увидели су да новац пласиран у здравље доноси најбољу ренту па зато и троше много на чување здравља. Социолози су израчунали да вредност једног човека у привредном погледу износи од прилике 65—70.000 златних динара. Према томе смрт сваког човека који умре у младости или у зрелим годинама, у напону своје продуктивне снаге, представља за привреду једну штету од 65—70.000 динара. Пошто су жртве туберкулозе управо тих година, то се смртност од туберкулозе представља обично штетом коју трпи привреда сваке године а која се изналази када се број умрлих од туберкулозе помножи са привредном ценом једног човека. Како код нас умире годишње од туберкулозе око 45.000 лица, значи да, према горњем рачуну, наша привреда губи сваке године само због туберкулозе око три милијарде динара. Американци рачунају ову штету на други начин, али који даје готово исте резултате. Они су израчунали да смртност од туберкулозе смањује средњи век човечији за две и по године и, рачунајући да средњи човечији век скраћен за оволико представља за домаћу привреду једну штету од 250 долара од главе становника, изналазе привредну штету за целу земљу. Пошто је код нас смртност од туберкулозе врло велика, није, онда, чудо никакво што је и средњи век код нас врло мали, јер износи свега 28 година, док у Америци он је 45 година.