Opštinske novine

Страна 563

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ =што је било довољно за 60—70 хиљада болесника. Међутим то је био свега један десети део од целокупног броја болесника. Поред тога имала је још 9.000 постеља у санаторијама и опоравилиштима за децу. Укупно је то сачињавало око 35.000 постеља за антитуберкулозну борбу. Стварање првих диспансера у Немачкој било је 1903. године, а 1918. године њихов број попео се на 1.300 док их данас има преко 2.000. Већину диспансера

Да видимо како је у нашој Југославији отпочео рад на сузбијању туберкулозе. Код нас је рад у овом правцу започет тек после рата. Први антитуберкулозни диспансер је отворен у Београду 1921. године јануара месеца. Од тада па за ових девет година отворено је у држави, у већим градовима, око 40 диспансера, а сем овога још око 15 опоравилишта и санаторија. Наши диспансери нису организовани на

Нови антитуберкулозни диспанеср Београда

стварале су поред државе општине, братинске благајне, уреди а помагани су од многих хуманих и женских удружења, од државе, од Црв. Крста и од приватних људи. Рад је у њима организован тако да се највећа пажња обраћа здрављу радника при ступању у службу, код диспонованих за туберкулозу врше се чешћи прегледи и контрола како самих лица тако и околине. Исто тако пуна пажња се поклања туберкулозној и скрофулозној деци, која се помажу врло обилно и свима средствима, тако да влада општи утисак да су искључиво диспансери те установе које стварно воде борбу против туберкулозе. Диспансери су уз то још створили општу сарадњу свих лекара и хуманих друштава са диспансерима, санаторијама и болницама, а та сарадња је од највећег значаја у сузбијању туберкулозе у Немачкој. У Аустрији пре рата није било рада на сузбијању туберкулозе у данашњем смислу. После рата у Бечу су основани општински диспансери на сваких 80—100 хиљада становника, а распоређени су по квартовима. Њихова је дужност у спречавању ширења туберкулозе и помагању болесника и њихових породица на тај начин, што их диспансери доводе у везу са хуманим друштвима с једне стране и санаторијама и болницама с друге стране. Диспансери у Аустрији су скоро чисто социјалне установе, они у опште не лече. Они се старају да болесници добију постељне ствари, рубље, судове, пљуваонице собне и џепне, топломере, средства за дезинфекцију, затим да се болесници по могућности одвоје од здравих било тиме што ће бити упућени у санаторије, у болнице или изолацијом у самој кући.

чисто социјалној бази, већ су у исто време и установе за лечење. Разлог за ово лежи баш у великој беди и сиротињи која је као последица рата притискивала наш народ. У то доба је туберкулоза била на врхунцу у нашем народу, те му је била потребна хитна лекарска помоћ, а у исто време и помоћ у рубљу, топлом оделу и т. д. Тада је било оснивање оваквих диспансера од огромне користи, као и данас. Приступ у београдски диспансер за све ово време имао је сваки грађанин без обзира на године, пол, узраст и професију. Свакоме ко се обратио диспансеру за стручан савег и лекарску помоћ изишло се на сусрет, а многи су потпомагани и лековима, рубљем, пљуваоницама, топломерима, посуђем и т. д. Уз то су раздавана многобројна упутства и савети штампани у облику листића, књижица, књига, чланака, слика и т. д., једном речи употребљена су сва пропагандистичка средства којима је диспансер располагао. Да видимо сад у главним цртама, како изгледа рад једног нашег диспансера. После свестраног стручног прегледа у диспансеру, болесник ако је сиромашног стања, добија и лекове, а затим сестра походиља посећује његов стан и подноси исцрпан реферат лекарима о хигијенским и здравственим приликама стана и околине болесника. Онда диспансер интервенише према потреби код власти или других санитетских установа да се помогне болеснику и околини, да се врши дезинфекција и т. д. Овај и овакав рад диспансера по нашем мишљењу је за наше прилике најподеснији. Дужност диспансера јесте да пронађе болеснике у своме делокругу рада. Да би то