Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стрзна 66!

град је заиста пао, али је остао још Подвис, остало је Петлово Брдо, Бумбарево Брдо, Девојачки Гроб, Дучине и пуно нових Београда где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом Брду имали смо и заробљеника. Том приликом код заробљеног фелдвебела Оскара Блума нађена је и једна фотографија. Кад сам угледао фотографију стегоше ми се песнице и скочио сам за гушу разбојнику који је стајао испред мене; само његов заробљенички положај, положај човека без одбране и немоћног, одвратио ме је да га не удавим. г/ознавао сам три малишана који су везаних руку, на фотографији, стајали крај њега; гледао сам нетремице фотографију и већ, већ сам у оним малим очицама видео помућени поглед, поглед укочен, стаклен, какав се има кад се пред собом гледа пушчана цев у висини чела. Јер непријатељ се ничим бољем није могао одужити тој тројици београдских малишана за оно што су они учинили недељу дана раније. А ево шта су они учинили. Око подне 25 Септембра кад је агонија Београда била већ на врхунцу, и кад је непријатељ почео да се пребацује чамцима, наређено ми је да се пробијем до Небојше куле и да примим једно непријатељско оделење које је било заробљено онако како је изашло из чамца. Заштићени насипом кланичне пруге лежали су заробљеници, док су наши борци, горе, по прузи, окрвављени и поцрнели одбијали брзом паљбом непријатељско надирање с воде. Сва позадина пруге била је под непријатељском ватром, и у тој ватри угледао сам призор који ме је скаменио: у облацима прашине које су пушчани метци копали испод њихових ногу три малишана знојила су се око једног сандука пешачке муниције; вукли су га на пругу где су лежали борци. Дан раније, на кеју, видео сам где жене под кишом куршума износе из кућа тестије с водом и запајају војнике дуж пруге, али ме тај призор није толико узнемирио. Овај призор, где три детета учествују у првом борбеном реду натерао ми је сузе на очи. Не губећи ни тренутка, са још два заробљеника, отрчим до деце и дограбивши их заједно с муницијом довучем их у заклон. Згрануо сам се кад сам у једноме од њих угледао млађег брата једног мог друга из гимназије, а сада ђака-наредника у 10. пуку који је још од јуче непрестано у окршају. Још већа је моја згранутост била кад сам једноме од њих угледао руку у крвавим завојима који су се већ окорели. — Па откад сте ви овде међу војницима? — Од пре три дана; понели смо нашим батама преобуку и нешто за храну, па смо тако и остали. Јова и Света одмах су нашли своју браћу, а ја још не; али смо се договорили да

се не растајемо док и ја не нађем Синишу. А Јову је јуче ранио један Шваба; лепо смо га видели кад је нишанио из оног врбака с обале... — Па што се нисте одмах вратили у варош? Зар вас није страх?

јвр Три најмлађа браниоца Београда — Није! Није! гракнуше сва тројица, и ућуташе. Ућутах и ја, јер у томе тренутку само на пет метара од нас сукну из земље један гејзир црнога дима, ситне земље, камења, поломљених пушака, а затим детонација и смрад шедита и сумпора... дечија уста беху згрчена, али су очи говориле: није! није! — Није! одсече још једном један од ова три јунака; ја и Јова смо Соколци, а Лаза је „Душа'н Силни"! На ово нисам имао шта да одговорим; и ја сам соколац, и његов брат ђак-наредник који је од јутрос у окршају ко зна на коме крају градског одсека, и он је соколац. И нехотице погледах преко дечијих глава у кров зграде Прве Београдске Гимназије који се одатле лепо видео. Сетих се свега; сетих се часова гимнастике; сетих се оног вежбања војничком пушком у гимнази.јском дворишту, маршева у колони двојиих редова по узаним дорћолским улицама колико јуче... овим истим улицама где се сада крвавимо с непријатељем. Сетих се и нашег наставника гимнастике соколца Милутина Крњајића. Он је своје соколство пре месец дана запечатио крвљу: погинуо је као капетан на челу своје чете. И ми ћемо тако ако треба, помислих и окренух се деци. — Ви ћете остати овде у заклону и нећете се маћи све док не видите да се наши војници повлаче с пруге, и ви онда с њима пођите у варош. Ах, колико ли сам се преварио! Никада наши војници нису пошли с пруге; како су тшлегали у почетку борбе, нису више ни устали. Узалуд су малишани очекивали! Они на прузи, с образом на пушци, увек окренути непријатељу, боравили су свој последњи сан. Лагано крв из слепоочница, из чела, кли-