Opštinske novine

Страна 664

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

нерације, која је данашњој омладини оставила завет за наставак и довршење дела, за које су они умрли, поднели тешке патње повлачења и емигрантског, бескућничког живота! Уз историју ти млади јунаци улазе у обраду и у нашој књижевности и у уметности, те ће се преко њихових успомена деловати и на данашње духове, на идеолошку формацију омладине. Уметник је можда и једини у стању, да у целини схвати и прикаже ту младост, која и кад је умрла уистину не умире, јер је она „мисао свога доба; она мисао, која је за велико дело ослобођења поднела читаве планине страдања и пролила море крви; мисао, која бачена и у гроб, разбија песницом гробну плочу и васкресава." Француска је пепео свог великог детета јунака Вијале хтела пренети у Пантеон, свето чувајући његово име на страницама своје историје. Италија чува име свог Балиле, Аустрија спомен на дете, које је са слепим старцем револуционарне 1848. последње изашло, да по бечким улицама зове на устанак. Ни најмлађи борци Београда неће остати заборављени. Зар би могао Београд неподићи споменик овој деци, својој узданици, народној зеници, која је погинула за његову слободу, његово одржање?! — Један од тих најмлађих београдских четника, Живорад Томашић, послужио је београдском вајару Лукићу за израду његове познате главе у бронзи „Мали српски четник". Живорад је уметников братић. Кад је дете побегло у комите, сви су га корили, осим брата уметника, који је у овом дечијем акту видео нешто више: идеални полет одушевљења за отаџбином, и користећи се његовим интелигентним цртама покушао да у бронзи овековечи синтезу Српског Младог Четника: снагу, енергију, храброст и пожртвованост, као и: благост, питомост и интелигенцију. Никад нећу заборавити онај осећај дубоког пијетета помешан са интимном радости и поносом с којим је једна група омладинаца посматрала ово уметничко дело, које се налази међу уметничким објектима Општинског Београдског Музеја. Ту се јасно испољила она везе између генерација, то је она вечна, неумрла младост о којој је у великом родитељском болу за својим јединцем писао наш књижевник Бранислав Нушић, књижевник, који је, уз ретко осећајне Ћипикове ратне слике у причи „Дечица", дао у књизи посвећеној сину толико језивих описа

из живота оне деце, која се с војском повлачила тражећи спаса у туђини. Немогуће је без највећег узбуђења слушати описе ратних догађаја из уста деце, која су учествовала у борби за Београд и поднела све касније патње! Но низ слика, што их даје Нушић у својој књизи: „Трагедија једног народа — 1915", толико снажно узбуђује, да индивидуални случајеви, па макар нам стајали и најближе —• бледе и исчезавају! То су слике у историји незапамћеног повлачења 40.000 гладне деце, која су поведена у збег, да их непријатељ не би зграбио, повлачење деце, која су у следећој години морала бити регрути, деца од 16—18 године Ова огромна дечија војска стигла је касније на свом путу у Албанију и ту услед страшне забране талијанске владе да продужи пут за Валону, скоро сва помрла од глади и изморености. Та су деца ишла у дугој каравани, двоје по двоје." Пролазе деца у бескрајним редовима и бацају уморне погледе на нас који смо остали крај друма да их проматрамо. Ко је од нас тад слутио, да је то последњи поглед на смрт осуђених " Од зиме, глади, изнурености умрло је у албанским кланцима 36.000 деце једне мале земље, која није ушла у рат да напада већ да се брани. У ове дане великог омладинског састанка, кад гледамо децу из целе наше државе, били их могли заборавити, можемо ли не пожелити, да данашња осладина узимајући пример од ових најмлађих јунака и патника не изврши свој задатак народног подизања, просвећивања, челичења свог сопственог карактера, култивисања свог сопственог духа?! —■ Сада је немогуће не ситити се 1919. год., кад су после рата и уједињења први београдски матуранти стигли у Загреб, где их је дочекала загребачка универзитетска омладина. Дочекала их је са пјететом и са штовањем. У старом загребачком семенишном парку измењивала је ова омладина прве своје заједничке мисли. У Београду тражи омладина велики споменик његових дивних, најмлађих браниоца, који ће као синтеза, симбол младости, њезиног идеализма, пожртвованости бити место око кога ће се она скупљати, које ће их везати везом неумрлог сећања. Његово је место на старој београдској тврђави за коју је Француз Ривуар, борац и песник, који је схватио Београд, говорио, да је она најдивнији израз свог херојског народа!