Opštinske novine

Страна 780

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

О руским људима доцнијега доба, који су овда оида учинили по неку услугу Србима и Србији нећемо говорити, јер они долазе после доба о коме овде претресамо. * Све што су Карађорђе и Милош са својим сарадницима а уз помоћ Руса учинили за подизање Срба, све је то за Европу било нешто што се догађа на Истоку, за који се јавно мњење Европе слабо интересовало. У средњој и западној Европи знало се само да на Балкану живе неки хришћани, који су, осим Грка, сви на ступњу варвара. За српски народ није се ни знало. Раић је у својој историји испричао како ни многа руска господа, при крају XVIII века, нису знала ко су то Срби. А влашки бољари, када је Хаџи Продан, после угушене му побуне, 1814. године, пребегао у Влашку и ступио у службу као официр, називали су га Албанцем. И њега и све Србе његове, који су ступили у најамничку војску влашкога кнеза. Да се овако погрешно мишљење о Србима почне мењати и да се Европа за њих и њихову судбину заинтересује, највише су тада учинила два Немца, два велика Немца. То су Гете и Ранке. Свакако је истина да су и Гете и Ранке створили о Србима суд упознавши се са Вуком и под Вуковим утицајем. Али то не мења ствар ни мало. Ранке је онда био познати научник, а Гете је имао реноме у целоме културноме свету од прилике онакав какав је у наше дане имао Толстој. Зато су редови о Србима, које су та два човека написали, били читани од свију, а њихов суд приман без резерве и околишења. Гете је, уз помоћ Јакова Грима, чак и превео на немачки неколико наших народних песама и ти преводи били су стварни доказ о културном стању Срба. Гетеов суд о Србима раван је Хатишерифу од 1830. год. Хатишериф је поставио основу новој држави, а Гете је Србима отворио врата културне заједнице Европе и тиме их ставио у положај за брже културно развијање. Ранке је једини од њих недавно добио своју улицу у Београду —• додуше не баш много угледну! —• али се поставља питање: да ли ми одужујемо дуг овој тројици Немаца, ако им само дамо по једну улицу у престоници? Ово нарочито стога што се и не види у чему су заслуге г. Ђорђа Вајферта и

поч. Кестера за Београд, Србију или Југославију, а и они, као Немци, већ имају своје улице. Зато би Гетеу и Ранкеу — ако не и Гриму —• требало подићи и нарочите споменике (поред Вуковога, који је пројектован за парк пред Универзитетом). И за то би инициативу требало да узме баш општина Београда, јер је прошло 100 година од како су нас задужили, а за све то време нико се не сети да им се достојно одужи. * Срби су грдно страдали због освајачке политике Турака. Најезда нам је уништила не само стару државу и културу, него нам је утаманила и скоро све споменике те културе. Уз то нам је робовање омело не само постепено културно развијање уз остале народе, него нам је из основа променило карактер и менталитет. Питање је, сад, да ли су и у колико су за све то криви само Турци. Ово питање мора се поставити, јер није наш народ без икаква разлога створио максиму: „Потурица гори од Турчина". Иториска је већ чињеница, на пример, да су српска властела, браћа Констаитин и Драгаш Дејановићи, који су имали своју државу југо-источно од Кнеза Лазара, били вазали Муратови у доба Косовске Битке и да је Мурат своју војску, идући против Лазара, превео преко њихове државе. Ко зна да ли коморџије у тој Муратовој војсци нису били Срби, поданици браће Дејановића! А историска је чињеница и то да су прве деценије турске управе биле врло благе према покореним народима и да прогањања настају баш у доба када потурчењаци почињу добијати положаје у држави. Синан-паша, онај који је спалио мошти Св. Саве, био је Арнаутин, не Турчин. И сви најљући зулуми, који су чињени над рајом у нашим крајевима биће да су чињени баш од Потурица. Иначе, народ не би дао ону горњу карактеристику. Али је народ и Потурице сматрао за Турке и у нашем народу с правом је остала велика омраза према Турцима. Међутим је Београд прешао преко тога и једна улица носи име једнога од Султанових гувернера над београдским (смедеревским) вилајетом. Ми већ имамо улицу ХаџиМустафа-паше: Додуше тога београдског везира наш народ је, кажу, звао „српском мајком" због његове благе и човечне управе. Али та благост и човечност његове управе