Opštinske novine

Страна 794

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ноћас низ воду побегле; они ће у Видину војску покупити и опет на нас ударити, као што су за хаџи Мустафа паше чинили, док га већма и не убише. Зато ти укратко кажем, да четири дахије докле год нама у руке не дођу мртви или живи, никаква мира дотле нема, нити о миру говори". Ове речи су показале пробуђени дух народне самосталности, који су пробудиле победе над вековним господаром и мучитељем Турчином. Овај одлучан говор вође дотадашње „раје" поплашио је пашу и он му је одговорио, да ће га потпуно задовољити. Одмах је паша издао наређење на старешину у Ада Кале, да изда дахије Србима да их побију. Стом наредбом Кара-Ђорђе је послао војводу Миленка Стојковића у Ада Кале да изврши ово наређење. Бећир паша је по том ушао у Београд и настанио је се у доњем граду јер је горњи град држао Гушанац Алија, где му је била и војска Ноћу између 5. и 6. августа војвода Миленко је са својим људима побио дахије и њихове главе донео у Београд Кара-Ђорђу. Међутим, у међу-времену овога догађаја, Кара-Ђорђе са старешинама посла Бећир паши једно изасланство старешина, да му поднесе народне жеље. Народне су жеље обухватале: 1) да султан, својим ферманом, опрости „раји" све погрешке, и забрани Турдима да се свете и да њено поступање према дахнјама не сматра као непокорност царевини јер је она верна султану; 2) да се у Београдском Пашалуку управља по ферману од 1793. год. којим је „раји" дозвољено, да оправљају своје цркве и манастире, да су јој богослужење и други црквени обреди слободни; да свештеницима и калуђерима може судити само њихов владика и да се ниједан Турчин не меша у хришћански брак; 3) да трговина буде слободна, да сваки трговац може слободно ићи по свима нахијама и да сваки има право продати ономе који понуди већу цену; 4) да Срби бирају своје кнезове и турска управа у Пашалуку да их сматра као старешине народне и њихову реч да узима у обзир судија (кадија) када суди Србима. Ови кнезови ће изабрати једног врховног кнеза свега српског народа, преко кога ће паша решавати све народне послове. Да „раја" плаћа раније одређени данак који се доцније може и повећавати. Кнезови ће данак скупљати, предавати врховном кнезу а он ће га предавати паши. За сведока овога споразума између паше и народа, Кара-Ђорђе је тражио јемство једног аустријског чиновника, који треба да има право да, у случају повреде споразума, извести султана. Паша је примао све народне жеље али захтев о јемству је одбио, јер се у земље турског султана нико из туђе државе не сме да

меша. Срби пак нису од тога захтева одустајали. А због овога је пропао и пашин захтев да се Срби разиђу кућама јер су добили дахијске главе. Тако је између Бећир паше и Срба стање остало исто као што је било и пре погубљења дахија. Али ипак Бећир паша посла турској влади у Цариграду ове српске народне жеље. Држећи већи део Београдског Пашалука под својом потпуном влашћу (девет дахија очишћених од Турака) Срби нису хтели да се безусловно наново потчине Турцима те и затражише од паше тај уговор. Устанак Срби подигоше противу султанових одметника — дахија, а не противу султана, говорили су они, те су и водили борбу без икаквог учешћа и службеног мешања од стране султану покорених Турака, којих је било по градовима у Београдском Пашалуку, нити од стране околних паша. И сами султанови Турци у Србији знатно су помагали устаницима у Цариграду и код околних паша па су чак и поједине Србе храбрили да прилазе устанку. Овакве повољне прилике и срећно ратовање учинише те се борба противу дахија обрати у борбу за ослобођење од Турака. За овај велики задатак — за борбу противу Турака — Срби су се, преко команданта граничне војне команде и преко српског карловачког митрополита Стевана Стратимировића, обратили за помоћ и заштиту аустријском цару, коме су Срби дотле толике услуге чинили. Али је он одговорио да им не може помоћи јер је у пријатељству са турским султаном. После овога Срби су послали своје посланике (Јован Протић, прота Матеја Ненадовић и Петар Николајевић Чардаклија) у Русију с молбом да их прихвати и помогне руски цар (септембра 1804.). За ово пак време изгледало је да је ред повраћен у Београдском Пашалуку. Очекујући одговор из Цариграда и Турци и Срби су радили да се поправи унутрашњи положај у земљи. Био је успостављен саобраћај између села и градова и трговина је понова отпочела. Народ је изабрао нове кнезове, паша их је потврдио и наредио им је да скупе порезу и да плате паши и турској војсци и чиновницима онолико колико им је народ давао раније као службеницима султановим. Спахије су се такође почеле враћати на своје спахилуке и примати своје дохотке. Срби почеше давати у природним производима и у новцу и царском изасланику Бећир паши и Гушанцу Алији као војничком заповеднику у Београду све што им је припадало. Турци су пак у Београду били подељени у две странке: султански Турци а то су били ранији чиновници, спахије, трговци и занатлије и друга странка противници султанови у које се убрајали Гушанац Алија са крџалијама и јаничарима. И Бећир паша је се пре-