Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 795

варио што је држао да ће га сви Турци у Београду, као султанова изасланика, слушати и покоравати му се. Помоћу Турака оданих султану он је успео да збаци Хасан пашу, који је дошао да управља Београдским Пашалуком после погибије хаџи Мустафа паше а који је у ствари био дахијски заробљеник. На његово место је поставио дотадашњег чиновника у Београду Сулејмана. Али Гушанац Алија и његове крџалије нису признавали власт Бећир паши. Они су држали да је њему поверен задатак да им отме заповедништво над Београдом. А како је се убрзо преполовила војска Бећир пашина усљед појављене болести те су многи војници помрли или отишли оболели у Босну, Гушанац Алија није много зазирао од султановог изасланика. Кад је једном Бећир паша затражио да крџалије напусте град, Гушанац Алија је одговорио: да ће из града изићи кад им буде издата њихова плата. И када је Кара-Ђорђе, по савету Бећир паше, наредио управном савету те је Гушанцу издата потребна сума, он је помишљао разне изговоре само да не испуни своје обећање. Та неслога међу Турцима опомињала је Србе да слободу и власт у земљи, стечену са оружјем у руци, нипошто не пуштају. Гушанац је, по том, почео да оспорава Бећир пашину власт над градом и покушавао је да му заповеда, А и сам горњи град у коме је био Гушанац са војском господарио је доњој тврђави где је с нешто војске био Бећир паша. Усљед оваквог свог положаја Бећир паша изађе из града (новембра месеца) пошто су га Срби једва одкупили за сто хиљада гроша од Гушанца Алије, на име неисплаћене плате коју су му дуговале дахије, говорио је он. Тако је остао да заповеда над Турцима у београдској тврђави само Гушанац Алија јер о каквој власти новопостављенога београдског паше Сулејмана није могло бити ни речи. Сутра дан по изласку из доњег града Бећир паша је са мало војске, што му је преостало, пошао у Босну. Тада је био пао велики снег и по непроходним путевима једва је вукао топове и муницију. Кад је стигао у Палеж (сада Обреновац) на Сави, при ушћу Колубаре, паша је позвао војводу Јакова Ненадовића и поверио му је топове и мунициј} са речима: „ако сте султанова раја, као штс кажете, пошљите ми све то на границу, а ако нисте, чините шта знате". Ненадовић је примио на себе тај задатак. Наскоро затим све је то пренето на Дрину и предато босанским властима на уредну признаницу. У Цариграду је се турска влада дуго предомишљала, шта да ради са Београдским Пашалуком и српским устанком у њему и напослетку је се одлучила да се још причека и да се сачекају нови догађаји. У томе се вратише изаслани-

ци из Русије (фебруара 1805 год.) и донеше одговор да треба послати у Цариград депутацију и тражити непосредно од султана оно шта желе а руски цар ће, преко свога посланика у Цариграду, помоћи њихово тражење. По таквом упуству из Русије, Кара-Ђорђе позва старешине на скупштину, у село Паћанима, близу села Остружнице. По саопштењу поруке руског цара, скупштина одлучи да пошљу сулатну депутацију с молбом, у којој ће поновити раније изнете народне жеље Бећир паши са додатком, да у градовима, поред турске војске, буде и српска војска ради одржавања реда. Молбу са овим захтевима однеше султану нарочити изасланици. Но кад султан дознаде шта Срби траже, увиде да је устанак, прво кренут противу његових одметника —■ дахија, управо устанак противу турске владавине у Београдском Пашалуку, те нареди нишком паши, Хафиз паши, да устанак угуши. Међутим, док су се изасланици бавили у Цариграду, Срби настадоше те ослободише ужичку, пожешку и соколску нахију, где се јаничари беху прикупили и из других нахија. Тако сада у српској власти беху све нахије Београдског Пашалука сем Београда и још неких градова где је било Турака али у миру са Србима. По заповести султановој нишки паша Хафиз пође из Ниша са војском од 15.000 пешака и коњаника, да устанак угуши и Београдски Пашалук поврати под власт султанову. Срби се спремише да га дочекају и тако отпочеше ратовање са сулатновом војском. Војвода Миленко Стојковић и Петар Добрњац утврдише се с војском од 4 до 5000 код Иванковца између Ћуприје и Параћина. Са резервом од 4000 устаника био је КараЂорђе код Гиља, близу Јагодине. Ноћним нападом под командом Кара-Ђорђа Срби су разбили султанову војску (20 авг. 1805 год.). Турска је се војска повукла у Параћин. Истога дана Срби су заузели висове око Параћина и борбом приморали Турке на повлачење ка Нишу. Гонећи разбијену турску војску Срби освојише Параћин, Ражањ и Алексинац. На „цариградском друму", између Ражња и Алексинца, Срби (настојавањем капетана Вуча Жикића, пређашњег аустријског официра, који дође браћи у помоћ) подигоше јак шанац на брду Делиграду, ради заштите Србије с југа од Турака (с пролећа 1806 год.). У току ове исте године ово се утврђење прошири у читав низ малих утврђења те је доцније много јада задало Турцима. Срби по том освојише Крушевац са нахијом до Јастребца планине, Пореч до планине Морача и крајеве до Вишеграда и Мокре Горе. На глас да су устаници разбили Хифиз пашу, султан нареди румелијском паши, И-