Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СНУЖБЕНИ ОРГАН ОПШТИНЕ ГРАДА БЕОГРАДА

Излази двапут месечно

Београд, 15. септембра 1930.

Год. ХШИ - Бр. 18.

Годишња претплата 150.— дин. На пола године • • 80.— дин. Претплату слати на чеков. рачун бр. 54.3 Ј (Ј Пошт. Штед. Београд

Уредник: Слободан Ж. Видаковић референт за штампу 0. Г. Б.

Уредништво и администрација „Општинских Новина" Узун-Миркова улица број 1.

Сима Пандуровић, проф., шеф Културног отсека ОГБ

Поглед на културни напредак и културне задатке Београда

Ма да, на први поглед, може и тако изгледати, ипак држим да нећу почети одвећ из далека. Али, има једно место у приповетци скромнога уметничкога ранга које је у извесном смислу врло карактеристично и које је, бар на мене, оставило трајан утисак. Мислим на приповетку „Ватерло", од Еркмана и Шатриана, и на моменат када „главни јунак" дела, после трагичне перипетије на Мон-Сен-Жану, после панике и растурања Наполеонове армије, прво у наглом па затим успоренијем повлачењу, први пут угледа Париз, куда га је гонио талас бекства и одступања. „Јунак приповетке" је, наравно, фигуративан и баналан израз. Централна личност „Ватерлоа" је мали, незнатни човек са села, један од најмлађих рекрута последње Наполеонове војске. Тај јадни Жозеф пошао је у рат без свакога одушевљења, без и мало воље, зато што је позван, јер су и други то чинили, јер је морао. У самој ствари он никако није могао разумети зашто га одвајају од његовога мирнога и поштеног живота на селу, од девојке коју је волео и верио, од старога оца, и зашто је потребно убијати друге људе, па ма то били Пруси, Енглези, Хановеранци, и зашто најзад и до врага ићи, тући се и бити убијен. Као прост војник он није имао никакву одређену слику битке. Он је знао само толико да је имао тешке, усиљене маршеве, да је са једнога места бацан на друго; да је у пушчаној и топовској паљби и сам пуцао; да је видео трупе које су ишле час тамо час овамо, кирасире који су отишли некуда и вратили се потом са крвавим сабљама; запамтио је да се у једном моменту њихов командант појавио и рекао: „Војници, настао је час кад ваља победити или погинути!" Сетио се да су то речи из Цареве прокламације коју су им читали

пред полазак у рат, а чији прави смисао он ни онда ни сада није схватао. Био је најзад сведок фаталне вечери 18 јуна 1815, панике која се ширила са узвицима „Пруси! Пруси!" и „Издаја!" И најзад слома, хаоса, бекства којим је и он био повучен. Све му је то личило на велику и жалосну бесмислицу. Али, када је у повлачењу први пут видео Париз са његовим кубетима, црквама, споменицима, мали војник из провинције првипут је осетио да су се они имали борити за нешто, осетио је стид пораза, и жељу да се врати, да се понова туче с Прусима, али сад по својој вољи, енергичније и — свесније. Управо сто година доцније, 1915, у почетку великога светског рата, други писац великога гласа, Анатол Франс, писао је „Онима на фронту". У тим инспирисаним посланицама, стари, седамдесетогодишњи скептик покушао је да да синтезу свих мотива и смисао отпора француских трупа на фронтовима Фландрије и Шампање, у „паклу на Соми". Јер, на крају крајева, истина је да су људи хиљаду пута говорили да су ратови лудост, и хиљаду пута, упркос томе, ратовали. Вољно, што је најглавније; под сугестијом једне идеје, фикције или потребе, то је споредно. Није мање важно да је овде реч о свима нацијама, већим и мањим, старијим и млађим, примитивнијим и напреднијим, сиромашнијим и богатијим. Шта више, може се рећи мирне савести, да културни народи не показују мање упорности и отпора и храбрости и пожртвовања у великим сукобима човечанства. Напротив. И још нешто. Свеснији узрока, последица, потребних жртава и опасности, ти просвећени народи, природно, показују у критичким фазама свога живота и више храбрости. Ако је храброст врлина, етички се може примити само она храброст која је