Opštinske novine

Стр. 280

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

жани су свесни тога, и зато уличним дрворедима поклањају највећу пажњу. Као пример наводим засађивање Јелисејских Поља 1928. и 1929. год. са 354 комада већ одрасла платана. Сађење по комаду стајало је 2.062 франка и 54%, не рачунајући ту и само дрво, што чини свега 730.152 франка, али без тога издатка ова улица неби била најлепша на

Партер Трокадера и Мареобих пољг^

свету. Половину овог издатка сносила је држава. Паркови (разног стила): Као и свака уметност, тако и вртарска има своје епохе, те према томе и вртарска архитектура своје стилове. Тако разликујемо класичан стил или геометриски са правилним фигурама, са много архитектонских украса, тераса, степеништа, ваза, базена, фонтана, пергола, где доминира монументалност. Од Ле Нотра овај стил добија име „француски" пошто је он изградњом Версајског парка, Со и др. подигао вртарску уметност до кулминације. На супрот овоме стилу појављује се доцније „енглески" или неправилан стил и развија се у разне нијансе: натуралистичку, романтич-

ну, пејсажну, доста конфузног појма са лозинком „наподобити нрироду што више". Са неправилним линијама, природним увалама све је више нрилагођено терену, те је и извађање често пута јевтиније, а одржавање скопчано увек са мањим издацима. Човек се у оваквом парку боље одмори. Насупрот томе недостаје му монументалност, која је нарочито нотребна око зграда ради перспективе. Осим гога за имитирање природе потребна је већа површина, са којом често пута не располажемо. Из свих ових разлога, појављује се као реакција једно компромисно решење т. з. комбинован стил, састојећи се из мањег дела у центру око зграда или главне осовине у француском стилу и осталог већег дела у енглеском стилу. У последње време разликујемо т. з. модеран стил вртарски, који резултира из следећег појма: врт је простор око обитељи а не у голој природи, те према томе и нема места имитирању природе, тим пре што је вртарство уметност. На релативно малом простору треба сконцентрисати много појава, које ће изазваги емоцију и дивљење. Наравно велико развиће хортикултуре дозволило је акробативан скок у напретку вртарске архичектуре. Само се по себи разуме да права линија као најчистији изражај логике, реда и намере човечије и овде превлада, док кривине у колико су неизбежне морају бити упрошћене или најчешће у форми обичног круга. Све упрошћено, практично, а детаљи подређени целини. У распореду растиња преовлађују контрастне форме, боје и раст, и све то у масама, потенцирано, да би ефекат био што већи. У осталом то су принципи модерног доба. Човек се у оваквом врту не само одмори, већ и освежи, подмлади. У Паризу постоје 10 паркова (4 државна и 6 општинских) и 102 сквера. Упадљив је несразмерно већи број скверова. Ова појава се објашњава тиме, што постоји тенденција да се зелена површина што равномерније раздели по целој вароши, и ако оваква диспозиција знатно поскупљава вртарску службу, пошто одржавање вртарских објеката независи само од укупне површине зеленог варошког простора већ и од броја објеката који се имају одржавати. Целокупна површина скверова је 56 хектара што значи да на један сквер просечно припада нешто мало више од 5ОО0 м 2 , док површина паркова је 181 хектар, те према томе просечна величина паркова би била око 18 хектара, али у ствари она варира од 2 хектара па до 43 хектара. Још једна околност пада у очи а то је: да се државни паркови слабије одржавају него општински. Тиљери. Ово је државни парк у површини од 43 хектара. Једна шетња овим парком пре замори него што разведри посетиоца. У класичном француском стилу, са масом ваза,