Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИМЕ

Стр. 285

Комунално-друштвена хроника: Са освећења нове основне шКоле на Чукарици

Пошто је изасланик Њ. Св. Патријарха Варнаве прота г. Милојковић очитао молитву и извршио освећење школе по православном обичају, он је у неколико прикладних речи изнео значај ове ирославе која се везује за оснивање нове школе, тако потребне за рад и живот деце. После њега управитељ школе г. Лазић дао је реч потпретседнику Општине г. Д-р Милославу Стојадиновићу, који је био срдачно поздрављен од свих присутних гостију а нарочито од учитеља и импровизирао овај говор који је на све оставио најлепши утисак: „Госпође и Господо, у једној сличној прилици ја сам тумачио значај духовите фразе једног умног човека, који је рекао да је дете отац човека. На први поглед изгледа да је ова крилатица безначајна и да би њен смисао имао да се тражи у простом наглашавању поступности развитка нашег, полазећи од детета па до одраслог човека- Ствар стоји мало другачије. Овим се је хтело рећи не само да се из детета формира човек него да је човек оличен већ у њему, да се на дете и његово васпитање мора да обрати нарочита пажња у свима доследностима једног савременог и разумног васпитања. Модерна педагогија стара се да одговори овом високом задатку. У чему је њен прави смисао и шта је она у опште? На овако јасно постављено питање обично се даје један више погрешан одговор, а пре свега губи у тумачењу сложених фраза које, искрено говорећи, постају бесмислица с обзиром на саму суштину ствари која се тежи да прикаже у њеном пуном значају и која по себи није сложена ако се за полазну тачку посматрања узме дете као такво. На место компликованих дефиниција васпитања треба одмах признати да се цело питање своди на враћање дечијег васпитања и деце ка природи, затим на спретиу и разумиу примену оних начела која ничу из наше способности да претходно проникнемо у- душу, праву, искрену и топлу дечију душу. Ако је, дакле, највиши смисао савременог васпитања изражен у проницљивости нашој да схватимо цео тај свет дечије природе у свима многострукостима њеним, онда је и обрнуто случај: несхватајући природу детета ми не можемо никада бити ни његови добри васпитачи. Васпитање мале деце има, дакле, за претпоставку, сопствено васпитање у смислу нај-

јачег и најразумнијег прилагођавања система наставе оним подобностима наших малишана који ничу из саме природе ствари. Другим речима: онај ко хоће да васпитава децу мора у потпуности да се претходно приближи деци■ Тек у новије време откривено је да је представа деце о свету сасвим друга од оне коју имају одрасли. Какав је тај свет гледан кроз призму дечијих схватања, докле и у коме облику иде проницљивост деце, којим је све променама изложено тумачење појава од стране деце, када и у колико те промене наступају с обзиром на њихове године, —• ето све су то крупна, веома крупна питања која почиње да убацују тек модерна педагогија уз истовремену примену читавог низа мера и експеримената, који имајузациљ да се овако схваћена улога васпитања што више употпуни савршеним методама посматрања и рада. На страни нарочито отишло се веома далеко на томе пољу ствари али не смемо рећи да и ми стојимо скрштених руку. Ту скоро, у вези конгреса наших вредних учитеља, била је у Београду приређена изложба дечијих радова која нам је, на једној страни открила лај дечији свет и сву његову способност гледања и стварања, на другој страни пак она нам је показала поред способности наших учитеља да се снађу у вртлогу нових педагошких рефорама и задатака тако исто и њихово пожртвовање за добро и напредак наше деце. Учитељ и дете нашли су се на истом послу и постали су тек сада прави, искрени пријатељи и савезници. Докле се васпитање руководи настрањеним начелима пружајући деци готове, шаблонски удешене и од природе потпуно удаљене методе које дете, баш због те настрањености не може никада да свати, докле се год васпитач не прилагоди и не проникне у душу детета та.ј најплеменитији свет — свет деце, која у себи носе здраве клице рада и полета, не може му никада бити при^ ступачан а васпитање унапред промашује своје велике задатке- Чим поступи обратно т. ј. да се васпитач деце овој приближи, проничући у њихову душу и у природу ствари како је деца схваћају, одмах она имају у њему, друга, пријатеља и савезника. А целокупно васпитање ових невинашаца заснива се не на наметнутом ауторитету него на љубави и ауторитету који органски ниче из обостраног разумевања и сличних, готово истоветних душа онога који васпитава и онога кога треба васпитати. Ово је једно питање о коме би се