Opštinske novine

Стр. 328

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

них палата и тргова, на регулациону линију главних улица и на добијање што лепше спољашности. Што више китњастих фасада и монументалне обраде појединих грађевина, права регулациона линија и симетричност уличне мреже, затим пуна потчињеност свега спољним утисцима — ето у томе се тражио смисао урбанизма прошлости. Но и као такав он је ипак у прошлости претстављао велику тековину, али само у архитектонскотехничком и естетском погледу. Никада обрада појединих улица, тргова и фасада монументалних зграда није тако јако наглашена, са тако спретном виртоузношћу извођења и великим смислом за лепо и монументално као што су то чинили мајстори прошлости у свима временима пре нас. Доба апсолутизма предњачи на пољу јачег наглашавања монументалног урбанизма, у колико је реч о његовој примени у ограниченом обиму. Томе иде на руку и преовлађивање одређених схватања на пољу уметности о које се није могло оглушити ни код техничке обраде градова. Чак и велики филозоф Декарт љути се што се изграђују улице и тргови „тако рђаво компасирани", докле би он хтео да је све у праволинијском систему, правилно, симетрично и без индивидуалних уступања, која су пре тога периода у градовима средњег века дала овима облик пун урбанистичких и других преимућстава. Али то је питање о коме се не би могло опширно говорити у оквиру овога краћег чланка којим тек ако се успе да наговести у главним потезима велики значај питања станова. У току XIX века уређење градова ослања се највећим делом на начела предходног апсолутистичког периода. Нова варош која је почела да ниче захваљујући великим техничким напретцима који су у основи изменили услове рада и живота, а нарочито захвал^ујући појави паре и електрицитета ,затим мотора, бензина и других тековина није добила споља своје сопствено обележје, бар не у добром, позитивном смислу речи. Она је била у свему. културно заостала, антисоцијална и неподношљива у исто време за највећи број грађана — варошана. У своме брзом развитку првог периода модерно капиталистичко друштво није могло да се оријентише у погледу примене одређених начела урбанизма, отуда није могло да нагласи ни своје стваралаштво на овој страни у већим размерама. У том погледу оно је слабије од друштва које му претходи, а чије смо стваралаштво, ма колико ово било једнострано, већ нагласили. Но период лутања већ у првој половини прошлог столећа замењује се спонтано одређеним схватањем потреба новог друштва, које добијају изражаја и на пољу

уређења градова, као и грађевинарства у опште. Велике катедрале средњег века замениле су фабричке и друге сличне зграде; на место монументалних ренесанс-палата апсолутистичког периода никле су огромне трговачке и индустријске палате, банке и друга предузећа свих врста; на место интимних и пуних романтичне привлачности кривудавих улица и тргова, за чију обраду захваљујемо у првом реду утицају старих занатлија и еснафа, на место репрезентативних тргова и улица грађених у доба свемоћних кнежева, појавиле су се модерне трговачко-саобраћајне улице, лепше, веће, значајније у сваком погледу и несравњено одређеније у погледу циљева којима служе од свих претходних облика и решења. Као какав свемоћни горостас модерни капитализам дао је ускоро сопствене тековине на овоме пољу ствари, тековине које бацају у запећак све грађевине старог доба. То су преимућства стваралаштва наше нове епохе која се не могу оспорити чак ни од оних који се боре да ову организацију друштва замене сасвим другом, супротном у својим тежњама и социјалнопривредном склопу. Но и поред свих преимућства нови грађански поредак, чија је битна основица дата у великој Француској револуцији и начелима која се за ову везују, није успео за дуго време да створи варош која би задовољавала потребе грађана у погледу становања. Питање станова, рекли смо, било је исте судбине као и социјална политика у опште, чији је веома важан, да не кажемо најважнији део баш ово питање. Озбњљнијем решавању питања станова приступило се тек доцније, готово пред сам крај прошлог столећа, јаче у периоду до рата, а у још јачој мери после рата. Све то има својих дубљих узрока. Залазити дубље у испитивање истих значило би подврћи опширној анализи друштвени развитак, чији се смисао по кад кад огледа и у извесној бесмислици ствари, ма колико ова после изгледала чудна и несхватљива. Неоспорно је тачно да се урбанизам прошлог столећа није могао оглушити о тековине ближе и даљне прошлости, најмање тамо где су се вароши развијале из старих градова и где се није могло, нити смело кидати са оним што је прошлост оставила народима старе културе у наслеђе. Код народа нове културе ишло је далеко лакше, тако да је Америка могла дати градове који су свет за себе и никакве везе немају са осталим градовима света, бар у колико се тиче изграђивања ужих центара вароши т.ј. сити и облакодера ко.ји у нашој машти оживљују слику легендарних вавилонских кула. Водећи рачуна о прошлости и узимајући оно што већ