Opštinske novine

2

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 329

постоји као најбоље за решење проблема градског уређења, о коме се у брзом развитку продуктивиих снага новог друштва није ни могло да размишља много, нова варош у истини је продужење начела и грехова прошлости. Две ствари доминирају у урбанизму XIX столећа: регулациона линија и повлашћивање типа кућа противног карактеру, смислу и потребама новог друштва, уз пуно, апсолутно запостављање свих оних чиниоца који условљују удобне, здраве и економски сношљиве куће и станове. Тако је на веома бесмислен начин узета стара патрицијска ренесанс палата као облик куће за становање закупаца т.ј. оних многобројних друштвених редова који немају сопствене куће него су упућени на становање у туђим кућама. Тако звана кирајџијска касарна Париза, Берлина и Беча води порекло од ових патрицијских кућа, докле је у погледу саме унутрашње обраде негација свих обзира према привредно-социјално слабим друштвеним слојевима. Ништа одвратније од кирајџијске касарне у којој се, поред других недаћа, у потпуности угушује достојанство човека. Да је неком непријатељу човечанства стављено у задатак да измисли један најодвратнији тип људског стана за цело не би могао измислити ништа горе од кирајџијске касарне, ружне и нечовечне у исто време. Један економиста тврдио је да је она ипак добра јер ствара демократију људи с обзиром на начин њиховог једнообразног становања. Само је он заборавио, а са њим и многи други, да јесва трагедија демократије баш у томе што јеона ради неких апстрактних једнакости занемарила суштину ствари, занемарила главни предмет свога старања: човека. И зато што је садржину потчинила форми а човека апстрактним принципима, у којима ни сама више није могла да се снађе, зато је остала у кризи, боље речено била у кризи још од првих дана свога сукоба са реалним односима друштвених снага. Но и то је једно посебсебно питање које овде тек додирујемо само да бисмо доказали тачност гледишта, да је XIX век био у сукобима чак и са својим битним интересима, копирајући слепо урбанизам прошлости и уводећи тип кирајџијске касарне за становање људи као и дижући норму регулационе линије на степен неприкосновене догме. Читајући ове редове и оштру критику рада у прошлости, који не треба више да се понови, читалац ће с правом очекивати да чује шта ми истичемо на супрот овоме ситему, чију бесмислицу не треба даље доказивати. Без околишења даћемо одмах одговор, који се појединцима може учинити нејасан, у сваком случају, верујемо, не могу му оспорити тачност.

Варош наше епохе мора бити лепа споља и изнутра, мора имати и форме и садржпне, лепо обрађене улице, али тако исто и дворишта на којима људи живе са максималнпм удобностима за добро, здраво и културпо становање. На место антисоцијалне треба створити социјалну варош а то значи, речено најпростијим речима, да треба пренетп тежиште нашег старања са улице на двориште, са искључивог старања за регулациону линију на унутрашње искоришћавање дворишта и неозидане површине у опште у односу према озиданој, са бесмислено китњастих фасада на унутрашњост просторија стана и све удобности које он треба да пружи човеку и породици. Ове ствари нису просте ма колико оне то изгледале на први поглед. Требало је да прођу многи векови да би се тек данас увидело да је ствар у служби човека а не човеК у служби ствари, да стан треба да задовољи најелементарније потребе здравсгвене и културне, а не да се у њему човек гуши на начин који не изостаје много иза уџерица старих робова. Постављајућн овако проблем на своје место и нехотично нам се намеће важност читавог низа других проблема о којима се све до јуче није у опште ни водило никаква рачуна. Навешћемо само неколико од њих, изостављајући и у овом случају излагање више подређених детаља. Преношење тежишта пптања са улице на двориште изазива одмах потребу решења друге, савременије парцелације нмања и одговарајућег типа кућа и дворишта уз синтетичку, спретну обраду свих тих елемената, тесно везаних за појаву бољег стана. Између система парцела п типа куће постоји тесна нераздвојна веза која се несмс занемарити ако се хоће да избегну грешке прошлости. Само ово питање не треба схватити шаблонски, као што се то чини од појединаца. Тако н. пр. тесна, мала парцела не може се сматрати увек рђавом. Под извеснпм околностима, у извесном периоду развитка и за извесне сврхе она је тако исто подношљива као и широка. Типичне примере малих парцела пружају наше паланке у своме ужем центру, а тако исто и Београд, при чему је вредно споменути нарочито типичну Наталијину улицу. Мале парцеле (види о томе нашу књижицу: Урбанкзам наших дана) у тоЈ улици створили су економски мали људи у другој половини прошлог века, а пре свега занатлије (она се све до скора звала Абаџијска улица због великог бро.ја абаџија). На овим парцелама поникле су мале куће нарочите конструкције и са изванредним преимућствима у сваком погледу. Све те куће имају лице са обе стране, с лица и дворишта,