Opštinske novine

Стр. 556

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

сти 9,3 калорија, а 1 грам угљених хидрата 4,1 калорија: да је сто десет милиона килограма у Београд унете хране у прошлој години дало: беланчевине 6,910.395 кгр., масти 5,403.512 кгр., угљених хидрата 27,405.769 кгр., а ови скупа 191 милијарду и 48 милиона калорија. Тако је свакоме београдском становнику требало преко године по 1,108.083 калоричних јединица, или просечно дневно по 3.035; а имао је — онако рачунски говорећи — по 845.106, односно по 2315 калорија дневно. То је, према гледишту науке о исхрани човека и његовом физиолошком минимуму, мање годишње по 262.977 односно по 720 калорија дневно. Дакле, добијало се калорија само за 172.414 становника, а недостајало је — опет само рачунски говорећи 5 а 53.651 становника! То је стварни дефицит нормалне исхране Београда, јер калорични су производи и одржитељи живе физичке енергије, која се безусловно и неуздржано мора да троши, па било да људски организам дела или да мирује. Сва је разлика код тога да ли се увећава или стационира количина те потрошње. Тако, код одраслог мушкарца сама тежина тела потроши мирујући до 2.000 калорија за 24 часа времена, а да би се тело могло без штете кретати та се потреба подиже до 2357, а код рада и до 5143 максимално. Количина калорије је, дакле, основно мерило исхране организма а ми смо код тога у дефициту за 23.8 од сто или за 59.450,004.674 топлотних јединица". Све ове научним испитивањем утврђене цифре најбоље показују хронично изгладњавање београдских грађана и појачавање терена за туберкулозни пожар. Статистика исхране у осталим нашим градовима је нешто боља, а у селима гора за више од 20%. Нарочито пада у очи рђава храна сеоске школске деце у нашем народу, код које је проценат туберкулозе запрепашћујуће велики. Она се на пример, у неким крајевима од Рудника ка Ужицу, па преко Старога Влаха ка Црној Гори и Херцеговини хране више него жалосно. Сва је њихова храна — парче гњецаве и прљаве проје у торбици! А ни њихови родитељи код куће не једу ништа боље. Кувају ручак сваки пети или шести дан, и то пасуљ. Месо једу само о благдану и слави. Постови испуњавају четвртину године, и то онда, када се највише ради у пољу. На 100 становника у ужичким селима кува сваки дан 13%; други и трећи 27%; седми дан 20%. Не кува никако, или управо 10—20 пута у години око 30%!... Код нас се и у селима и у градовима, нарочито у Београду као југословенској резиденцији, осећа потпуно осуство сваке контроле над исхраном грађана. Док сваки већи европски, па и амерички град има своју скоро идеалну организовану „прехрану", која за ништавне суме издаје дневно пре-

ко стотине хиљада порција добре хране, дотле код нас у исхрани сиромашних маса влада потпун хаос. Иако су и месо, и маст, и поврће појевтињали у Београду у мери, која и ако није сношљива, бар је мања од некадашњих претерано високих цена — то се ипак ништа не осећа по јавним ресторанима. Њихови јеловници и дан данас бележе цене порцијама од 14—20 динара, па чак и до 25 динара. И онај један једини хотел у Тибету, у Ласи, јевтинији је но многи београдски ресторани (примедба једног Енглеског путника-лекара). Живот је према ценама из 1913 године поскупио: у Немачкој 38 пута, у Аустрији 34; у Мађарској 32; у Француској 24; у Енглеској 24 пута и т. д. А код нас, у Југословенским градовима, нарочито у Београду, просечно је поскупео од 50—60 пута, дакле два пута више него у највећим индустријским, европским центрима! Али док је код нас живот поскупио са скоро 60 пута од предратног, дотле се ни приближан пораст не појављује ни у платама, ни у заради, ни у надницама економски слабих грађана. Њихова просечна месечна зарада не износи више од 1.800 динара. Када плате стан од 4—500 динара, за огрев 100—150 динара, за одело, ципеле, рубл>е 2—300 дин. (на зеленашку петомесечну отплату онда им на сву храну не оста.јени 10-15 динара дневно. А како су сви ти економски слаби слојеви богати децом, то им само за хлеб треба по 5—8 динара дневно. За месо, маст, млеко, поврће, зачине, воће и друго, остаје толико мало, да се то не може ни узети у обзир! Ето та околност води ка систематском изгладњавању широких маса и припремању што повољнијег терена. за жетву туберкулозне смрти! Исту жалосну улогу игра у Београду и станбено питање. Више од 40% београдских станова су врло рђави, а скоро 70% сиротињских станова су толико нехигијенски, да ће се становање у њима морати забранити, чим једна савесна комисија изврши катастар станова у Београду. Најбољу илустрацију овог стања даје нам скорашња анкета станова, извршена од стране Лиге против туберкулозе (под руководством потписанога као њеног генералног секретара), чији се извештај, после језивог говора цифара, статистичких података, најцрњих описа, фотографија итд. завршава овим речима: „За време прве кризе станова, односно зграда, појавила се као природна последица буквална фабрикација кућа. Пажња се власника у главном сводила на то да фасаде буду угледне и да.се има довољно станова за ренту. А то се, нажалост, и данос претежно ради. Отуда баш у тим такозваним београдским облакодерима нема